1. dio / XIII. Satir iliti divji čovik —  Drugi dio: Slavonac otpiva u verše Satiru
autor: Matija Antun Relković
2. dio / II.


I. Kazuje Satiru da je Slavonija sada u drugačijem stabju nego je onda bila kada je njemu Satir prvi put pivao, godine 1762.

Ej Satiru! gdi si dosad bio
  ter me nisi davno pohodio?
Evo sada šesnajest godina,
  a možebit i poviše ima,
kako mi dva jednoč razložismo
  i od moje zemlje govorismo.
Ti me onda mlogočim ukori
  i štošta mi dosta prigovori
da mi kuća ništa ne valjade,
  i da u njoj ništa ne imade,
i da mi se čak kroz brvna vidi,
  kako starac u zapećku sidi,
i ostale štokakve mahane
  ti mi najde, ke nisu malane.
Dojdi sada, pak da ti ukažem
  moju kuću, ne reci da lažem,
jer ja sada, fala budi Bogu,
  imam kuću, živim kako mogu.
Sad imadem u kući ormara,
  gdi se krušac i drugo zatvara,
pak imadem krevet i stolicu,
  i čiviluk i klup i policu,
i joštere od srče pendžere,
  sad mi kokoš papira ne dere.
Sad sam svaka u red postavio,
  nisam ništa od 'nog ostavio,
čim si mene bio ukorio
  i nehatnost na me oborio.
Sada dajem ja u skulu dicu
  i joštere moju divičicu,
da se uči košulje sašivat,
  kruh peć, plesti, jilo zgotovljivat,
da kad bude jednoč zaručnica,
  neka bude dobra kućanica.
Da sad vidiš kakova su sela,
  i kakva su sva čeljad vesela!
Ti bi sam se u seb' začudio
  pak me ne bi nehatna kudio;
jer sva sela već u redu stoje,
  svaka kuća ima misto svoje,
sve u redu i sve po numeri,
  ti to vidi pak mi ne zameri.
I još motri posađeno voće,
  redom stoji, tom zabavit tko će?
A drumovi kakovi su sada,
  takvi bili još nisu nikada:
svi široki, a drugo upravni,
  mogu reći, da su mlogo slavni,
jer slobodno može svako proći,
  kako obdan, tako u pol noći.
I ako što izgubiš na putu
  jal u kakvom drugačijem kutu,
ništa ti se zatajat ne može.
  Čudne stege, slava tebi Bože!
Još ti kažem u oči, Satiru,
  već ne viči, neg budi u miru:
otkada se mi dva rastadosmo
  i do sada još ne sastadosmo,
dojde Karlo nikoji Solenka
  iz Latinske, il je izdaleka,
pak donese svilene bagude,
  nek i kod nas svagdi svile bude.
Svilopredu kod nas ukoreni,
  nek je hasna čoviku i ženi.
Jer nasadi zelenih dudova
  i udata i ona udova,
pak se s otim mlogi potpomažu
  potribice i još dug zamažu,
kako jedna kod nas udovica,
  - al doduše pomažu joj dica, -
ona uze dva lota simena,
  pak, tako mi mojega imena!
osam nedilj, što se o njih bavi,
  lipe novce sebi zadobavi:
sedamdeset funti baš galeti,
  osim onog što samo izleti;
za funt dobi četerest krajcara,
  jerbo nitko ne smije da vara,
četrdeset forinti i više,
  čini mi se da joj izbrojiše.
Dobro joj se naplati nadnica,
  može živit i ona i dica.
Još ću ti se jednim pofaliti,
  nemoj mislit da ću se šaliti:
hatove nam iz Beča poslaše
  i badjavad, prez novaca daše.
Što ću tebi govoriti višje? -
  ne znaš koji od kog lipši biše,
da mi od njih felu dobavimo
  i s' dobrim se konji sastavimo.
Sad ću moći skupo konja dati
  i od njega kuću pomagati,
kakono je naš niki Pavao
  jednog takva ždripca prodavao
za petnajest zlatnije(h) dukata,
  al je ždribac baš od onih hata.
Još ti kažem veseloga čela,
  da ja imam veselje u pčela'.
Niki Janča od njih lipo piše,
  kako bi jih uzmložao višje.
Lip je nauk i meni po ćudi,
  ali valja da se čovik trudi;
ako hoće da hasnu imade,
  neka njima i upravljat znade.
Još ovnove od Macedonije
  il od one koje zemlje dolnje
dobili smo za usplodit ovce,
  ali nismo za nje dali novce.
Sad ću vunu ovčju poboljšati,
  jere će mi finija postati,
pak ju mogu skuplje prodavati
  jali sukno doma dat otkati.
Sad me dakle ti ničim ne kori,
  nego samo vidi pak govori,
jesam li ja svaka uredio,
  čim si mene bio obedio.