Satir/1. dio/XIII.

Satir iliti divji čovik — Prvi dio: Satir piva u verše Slavoncem
autor: Matija Antun Relković

XIII. Od gazdaluka stvor kuća, marve držanje, oranje, kazani i druga

Jošter moja, Slavonče, odluka
govoriti jest od gazdaluka,
da ti kažem kako vi činite,
što od kuće i drugog scinite.
Najpri: tebi kuća ne valjade,
to vas svaki i od sebe znade;
jer iznutra niti baš izvana,
nije ona ničim umazana,
neg izvana kroz brvna se vidi,
kako starac u zapećku sidi;
pak se ni ond' ne more ugriti,
jer pendžeri nisu zatvoriti,
neg onako stoje odjazeni
cile zime i cile jeseni.
Pustu šumu zalud pokvariste
i na vatru kod kuće složiste.
Što u zimi ti drva navoziš,
polovicu da u fati složiš,
mogao bi za novce prodati
i srčali-pendžere kupiti,
pak bi bolje kroz srču vidio
i u sobi u toplu sidio,
a ne bi se toliko mučio,
neg bi laglje drvaca skučio.
Drugo: nejmaš u sobi stolice
ni u kući čestite police,
nit je gdigod viditi ormara,
gdi se krušac i drugo zatvara,
neg po turski na zemlju sjedete
pak onako na zemlji jedete
i toliko kruha izrižete,
pak ni polak vi ne pojidete,
neg vam višje zaludu otide,
nego što se svaki dan pojide.
Treće: svinje tolike imate,
od kih hasne tolike nejmate,
jer vam polje širom porovaju,
marve pašu tako iskopaju,
da ne ima gdi krava zagristi
nit se trave do sita najisti;
a u zimi pojidu vam žito,
pak kad bude i nastane lito,
i kad valja da se isprodaju,
onda one širom pocrkaju.
Što će mlogo, gdi ne ima žira
i gdi čovik svoju hranu dira?
Što je fajda, što svinje namiče,
kada hranu iz žitnice smiče?
Drugoj marvi ti naspravljaš sina,
- nemoj sumljit, to je sve istina, -
ali svinjam koje sina neće,
mora čovik da kukuruz meće,
pak on kuću u tomu ogazi
i do hrane druge ne dogazi,
neg za hranu opet novce dade,
a ne može da svinje prodade.
Drži svinja samo porad smoka,
a povišje od drugoga stoka,
od kog većju znaš da fajdu primaš
i oko šta manju trudbu imaš,
jerbo svagdi ne pristaje svašto,
gdi ni mista ni prilike na što.
A od krava što ću govoriti,
s tobom ovdi zaludu zboriti,
kad ti držiš sedam, osam krava,
to je, momče, sve istina prava;
al u zimi da tribuješ lika,
ne bi našao ti u kući mlika.
Kako hoćeš da ti mlika dade,
kad ju nitko timarit ne znade,
neg joj metneš sina u šljiviku,
ja ću tebi sad kazat priliku
pak i ono preko srca ždere,
jer po ledih snig i kiša dere.
Ako hoćeš ti krave držati
i još od njih ku hasnu imati,
sveži ti nju na uže u štali,
pak joj podaj, posija i soli,
musti ćeš ju baš i prez teleta,
ako toga i nije adeta.
Od četvrte govorit ću stvari,
koja mlogog domaćina kvari.
To je, druže, što kazani peku,
pak š njih mlogi baš ništa ne steku;
jer on hranu u polju ostavi,
a kod kuće kotao nastavi,
pak mu hrana gine i izmiče,
a on često pod kazan potiče,
samo da se puste nje nažvoka, -
ja se čudim, da mu nije žoka!
Al mu nije baš sasvim ni slatka,
jer u selu znade baba svaka,
gdi je kazan, jer jih stoji vika,
zato ima dosta pomoćnika:
tkogod projde, svatko mu pomaže,
koji kapak, koji civ zamaže,
a sve gleda, ima li bašice,
on bi hrgom, kad nejma čašice.
Kad mu pružiš, počme govoriti:
"Fala, brate! nemoj se trošiti;
jer ja nisam zarad tog došao,
neg sam konja tražiti pošao,
pak se evo kod tebe uvrati(h),
ne bi l' za nje što mogao znati;
jer mi osta baš požveno žito,
pokisnut će, pak crno mi lito!"
On govori, a uzima hrga:
"Zdrav mi bio! Fala, striče Grga".
"Bogu hvala", veli mu takija,
"što t' se vidi, je l' čemu rakija?"
"Dobra, brate, ništa ne govori,
kada istom ona tako gori;
čini mi se da je zagorila,
al' ne mari, bude govorila.
Po koliko hvataš od nje oka?
Je l' koliko fučija široka?"
"Sedam oka", Grga odgovara,
"od nje fatam", pak ga zagovara,
a žito mu sve stoji u polju,
oko njeg se eno svinje kolju.
Tako li je, moj dragi Slavonče?
Tako li se jedna kuća teče?
Jer ne ideš za čim si pošao,
neg si ovdi kazanu došao?
Nisu konji tude privezani
u pecari, gdi peku kazani,
neg u polju ili u livada'.
Ti to znadeš, ali što je fajda?
Jer ti voliš raditi o piću,
a nek vrane oko žita liću.
Rakija je gospodarstva dio,
kojeg, kad bi ti pametan bio,
morao bi u novac spraviti,
pak se hranit, odiću praviti,
kako mlogi ovaj način znade
pak pomalo drugim piti dade.
Al ti nećeš, neg dok kazan peče,
dotle tebi i rakija teče;
kad nestane u prosiči koma,
onda nosiš prazan sudić doma.
Onamo ti litina ostala,
a ovamo rakija nestala,
niotkud se pomogao nisi,
sada gledaj, siromaše, gdi si!
Još od pete stvari govorit ću,
protrest pluge i zemlju oriću.
Da vidimo, kako linci oru,
sa šta jutra danas ne pooru:
jerbo uvik pokasno ustanu,
još kasnije vole preći stanu,
i ufate po osam volova,
jal morebit toliko konjeva,
pak jih ide uz plug četverica,
jedan pluži, to su peterica.
Vika stoji s obe strane pluga,
tu je psovka, tu velika tuga,
da jednako voli neće vući,
pak je počmu s obe strane tući.
U tomu se i voli poplaše,
mlogo puta plug i jaram skrše.
Dok oprave, i pol dana projde,
međuto jim već i ručak dojde.
Oni glede sve na ručkaricu,
hoće l' donet na glavi miricu
i u ruki bokaru rakije,
da se težak siroma(h) napije,
jer su danas mlogo uradili
i orući pluga pokvarili.
Prez rakije ništa bit ne more,
jer se ne da orati, nebore!
Pak već na slog i ručati sjedu,
po tri sata promišljajuć jedu.
Jedan rekne: "Hajdemo orati,
jer nećemo danas poorati;
vidiš, sunce odskočilo gdi je,
a još polak poorano nije".
Drugi neće, nego odgovara
i još njega baš pomalo kara:
"Stani, momče! kud si navalio?
jošter nisam lulu zapalio;
a nek malo i marva počine,
zar ti hoćeš da nam sva izgine?
Ja kriv nisam što se orat ne da,
nek gospodar dojde pak nek gleda;
da mi nismo pluga poharali,
mi bismo to lako poorali".
Zatim pije, jer se njemu štuca,
traži lulu pak njom o dlan tuca,
vadi kesu i duhana riže,
kreše vatru pak se onda diže.
Dok zapali, projde frtalj sata,
jerbo dobra ne ima alata;
pak najposli jedva se nakane,
i orati po ručku ustane.
Al on neće da već vazdan ore,
dokle onog jutra ne poore,
nego samo do vrime užine.
"Vidiš", veli, "ti ove dužine!
To se danas ne more sorati,
valja nama vole nahraniti
a sutradan nek dojde, do zore
ta tri sloga poorati more".
Vidiš dakle, moj dobri težače
i dangubni jošter posleniče,
ne čudi se što ti nejmaš hrane,
kad tolike imadeš mahane.
To se kaže od težaka lini',*
al poćuti kako rade ini:
koji zanat težački poznaju,
dobro rade pak dosta imaju.
Ovaj zanat od poljskog oranja
počeo je od svita postanja,
i najstarji od svakog zanata,
od kakva mu on drago alata.
Još ga Adam, naš otac, počeo
i svog sina Kaina učio;
posli toga u drugomu viku,
kad bi potop i svrha čoviku,
onda Noje od potopa osta,
patrijarka od sviju nas posta
i nauči zanat od oranja,
sad od loze i marve držanja.
O! kako su u stara vrimena
jagmili se, mojeg mi imena,
tko će bolje zemlju poorati
ili marvu i ovce držati;
tad orači biše proštimani,
i nitko jim ne bijaše mani,
a najvećji tad se ne stidiše
čuvat ovce, kako Pismo piše,
pak su od njih izbirali kralje:
eno David, što ćeš tražit dalje?
A Mojsija s Bogom govoraše,
dok mu ovce pašu izbiraše;
i od drugih od plugova višje
rimski suci i cesari biše.
Kad bi stari plugove sprezali,
onaj bi dan ko svetac držali,
jer se radi o potribnoj hrani,
tomu nitko nije bio mani.
A i sada, kada ljudi sprežu,
oni dobro jedan s drugim svežu,
za godinu da ga ne izdade,
plug i vole da mu vazda dade;
niti koji da vola prodade,
dok se ore, koji orat znade,
a misto njeg da upregne junca,
koji ne zna, kakvagod jogunca;
dokle prije vozit ne nauči,
da ga posli oruć ne namuči;
jerbo ovo svekoliko smeta,
ne da orat, neg se čini šteta.
Gdi je pako plug u dobru stanju,
gdi se voli slože u oranju,
gdi vol znade svaki svoje misto,
kad je vraćat, znade vrime isto,
"Stu!" i "ćaja!" dobro razumije,
ondi sasvim teško orat nije;
ondi čovik ore od milina,
i može jih orati malina,
jerbo pridnjak znade gospodara,
il ga vraća il se na njeg kara,
pak siroma(h) onim jarkom ide
sve pokorno, drugi za njim slide.
Deder dakle, moj dobri težače
i pošteni joštere orače,
namaknider dva dobra pridnjaka,
il jelonju il' vranotu jaka,
pak još k njima tri jednaka para,
ti ćeš orat prez svakoga kara;
još kad dobro ugodiš crtalo,
nećeš znati za muku nimalo.