Satir/1. dio/XII.

Satir iliti divji čovik — Prvi dio: Satir piva u verše Slavoncem
autor: Matija Antun Relković

XII. Način lipo živiti sa svojim drugom i ispisanje jedne zle žene

Hoder amo i ti, zaručniče,
pak poslušaj, šti ti Pismo viče.
Jesi l' čuo što ja sad govori(h)?
Kak' od zemlje bog čovika stvori,
pak ga čovik takija uvridi
i pristupi svete zapovidi.
Zato ga Bog ondi i pokara
i iz raja zemaljskog istira,
neka ide na svit med živine,
jer učini tolike krivine,
pak nek s trudom crnu zemlju ore
i hrani se s' ženom, kako more.
Ode Adam tužan i žalostan,
porad griha baš čisto bolestan.
On izmisli svakakve zanate
i k otomu načini alate;
uze pluga pak on zemlju para
i svojom se ženom razgovara:
"Ah, hoće li kadgod doći vrime,
što Bog reče da će žensko sime
holoj zmiji nje glavu satrti,
nas od ovog griha otkupiti
pak nas s dragim Bogom pomiriti
i od srčbe njega umiriti!"
Adam ima veliko ufanje
baš u Božje sveto obećanje,
da će doći posli njega žena,
od koje će krvi i plemena
roditi se njegov Otkupitelj,
Isus dragi i mili spasitelj.
Tako i ti, dobri zaručniče
i Adamov grišni naslidniče,
ti si njemu priličan u svemu,
događa se tebi ko i njemu.
Jer dok Adam ženu ne imaše,
on se ničim tada ne brinaše,
neg kod Boga u milosti bio,
plemenito, lipo voće jio.
Ali kako on ugleda ženu,
ta ga odmah ona priokrenu
i privari baš na očiglede,
da on voćku zabranjenu jede,
pak u brigu njeg i sebe vrže,
da su goli, poznadoše brže.
Tako i ti, dok se ne oženiš,
u milosti ti kod oca živiš
pak se ničim na svitu ne brineš,
neg što otac dobavi, to jideš.
Ali kako ti ženu isprosiš,
ta za brigu odmah i ositiš,
kako ćeš se na svitu hraniti
i oda zla svakakva braniti.
Tako valja da se ženom staraš
i u tugi s njome razgovaraš,
i joštere ustrpljenje imaš,
drage volje dobro i zlo primaš.
To ne valja da ti nju progoniš
i nogama ko robinju gaziš,
jere nije od nogu stvorena,
da je od tebe uvik pogažena,
nit od glave, da se ne uzvisi
svrhu tebe i još ne pobisi,
neg od rebra, iz polak čovika,
da ju štimaš, jer ti je prilika.
To ni lipo da čovik i žena
jedno drugog sramote imena
prid bližnjima ili u mehani,
jali gdigod, kad su natehani,
i jedno se na drugoga tuži
i prid drugim svoga druga ruži,
pak kazuje njegove falinke,
viruj meni, to su zle prilike!
Nego valja da drug druga čuva
i falinke još većma ne kuha,
jer se ono i njega dotiče,
na njegova što tko druga viče.
Mlogi ima plemenitu ženu,
dobru, lipu i vrlo poštenu,
al ju sobom on isti pokvari,
jer ju često nagriza i kari.*
Ljubosumlje njega vrlo muče,
jer zlotvori takvog muža uče,
ter dok vidi da u kog pogleda,
on se boji da ljubavi ne da.
Ako li se tkogodir našali,
jal nju isti prid njime pofali,
pripade se pak mu odgovori
da on toga pravo ne govori.
Premda je laž, on tvrdo viruje
i u srcu svome ne miruje,
dok ne ide i nju ne izbije,
moja bratjo, a kriva mu nije!
Teško fali koji čini tako,
a ne gleda prije svakojako,
je l' istina što mu se kazuje,
da ni pizmen, koji prikazuje;
jer imade na 'vom svitu ljudi,
koji drugog baš od zlobe sudi,
niti zlotvor ne more viditi
dvoje složni(h) u miru živiti.
Drugačije muž i dobra žena,
dva pod kućom stupa podvržena,
koji drže jakost svukoliku
na ramenu i kuću toliku;
ako od njih kojegod porne,
i onaj se drugi kraj privrne.
Buduć dakle da je žena svaka
i slabija i ni tako jaka,
zato čovik i njezinu stranu
mora držat, prigledajuć na nju.
Al ne valja da joj uzrok dade
i on sam ju na srčbu navede,
pak ju opet on zato istuče
i ostalo zlo na se navuče.
Fali Boga što nije opaka,
jer je, momče, zla žena ovaka:
kada njojzi nije što po ćudi,
ne stidi se ni poštenih ljudi,
nego viče i po kući buči,
lupa vrati, kao vrag se muči,
ciči, ječi, pak oda zla plače,
kune, grdi i po kući skače.
Ti ju zoveš da ide ručati,
ali ona neće ni gledati,
nego veli: "Prid tobom je, žderi!
Neću jisti ni sad ni k večeri,
volim ovdi umriti od glada,
jer ću puknut od teškoga jada.
Bog ubio dušu i onomu,
tko je uzrok sužanstvu ovomu,
volila bi da sam s' udavila,
neg što sam se za te udavala".
"Muči, ženo! ako ti ustanem
i ako te za kose popanem,
svuć ću s tebe zobun i haljinu
pak ću uzet kakvugod batinu
i bit ću te, dokle dušu čujem,
jer ne mariš što se na te psujem".
"Udri! udri!" ona odgovara,
a ne mari što se na nju kara,
"ako ćeš me izsići na peke,
ja ću jošter govoriti teke,
jer zašto bi prid tobom šutila,
kad ti nisam ništa učinila?"
Ti ustaneš i ostaviš jilo,
jere ti je onako prisilo,
pak ju staneš oko sebe biti,
ali ona ne će ušutiti,
nego plače pak i zubmi škriplje,
čisto vatra iz usta joj siplje.
Vičuć tako sve selo uzbudi
i nakupi punu kuću ljudi,
pak se na te svakom živu tuži
i svakako prid ljudma naruži.
Ona veli: "Slušajte, komšije,
je li pravo da me čovik bije?
On svaku noć po svem selu hoda
a prezposlen ko kakvi uhoda,
pak na druge svaku večer troši
po pet, po šest i po deset groši.
Ja mu velim da se toga projde
i da kući na večeru dojde;
"Mi imamo što bi večerali,
hvala Bogu, ništa nam ne fali.
A imamo i sitne dičice,
koja nejma na seb' haljinice,
pak je valja štogod naučiti,
kako će moć i posli živiti.
Nemoj, dragi, neg se projdi toga,
imaj brigu svrhu doma tvoga,
da gledamo kuću uzmložiti,
a ne valja toliko trošiti".
Pak on neće, nego većma pije,
kad što reknem, onda mene bije.
"Što ti", veli, "meni zapovidaš
i uvik mi štošta pripovidaš?
Ja gospodar, a ti moja žena,
moraš šutit, jer ćeš biti b'jena".
Kako bi ja š njim dobro živila
i na njeg se ne bi rasrdila,
kada vidim da će rasut kuću,
pak već onda ja i dica kud ću?"
"O komšijo! ne valja t' posao,
u zao čas si ti tako pošao.
Žena tebe baš lipo svituje
i lipo te jošter ponukuje.
Fali Boga što je takva mudra,
nije ona zaslužila udra,*
nego š njome u ljubavi živi
i sam sebe za nepravdu krivi,
pak odsele ne hodaj po noći,
nego gledaj svu kuću pomoći;
dobro radeć mlađe nagovaraj
i svojim se drugom dogovaraj,
pak ostavi u napredak pitje,
i poslušaj i njezino viće".