Satir/1. dio/VII.

Satir iliti divji čovik — Prvi dio: Satir piva u verše Slavoncem
autor: Matija Antun Relković

Treća skula turska: posilo

Osim drugog imade "posilo",
ko s divanom ni se razdililo,
jer se žene skupe na sokaku,
baš u svetac i nedilju svaku,
pak već ondi vazdan mormoraju
o drugomu i ogovaraju,
da u selu nitko ne ostane,
koga njiov jezik ne dostane,
protresajuć svakog živa stanje,
život, način i svako imanje.
Jedna počme kazivat novine:
"Ja sam čula baš od jedne žene,
da je vaša Ivka isprošena,
prsten dala i već zaručena
za Marjana, babe Mare sina.
Ali, žene, je li to istina?"
"Muči, draga! O tom ne govori!"
opet njojzi druga odgovori:
"To ne more za nikada biti,
da će Marjan Ivku isprositi,
jer ja znadem tko je baba Mara,
da se ona uvik vikce kara.
Kod nje snaha mora sužanj biti
nit joj može itko ugoditi,
ako ćeš joj ne znam što činiti,
sve za ništo ona će ciniti.
Žalibože onog pusta ruha,
gdi se s mirom neće najist kruha!
Da sam s njome, ja na babu Maru
ne bi išla da živim u karu.
Osim toga Marjan ašikuje
i Maricu Mrakovu miluje.
Evo sada baš godina dana,
ja Maricu vidim i Marjana
istom gdigod stojeć na sokaku,
ašikujuć divane u mraku.
Zato velim, gdi je ljubav taka,
tu i višje, to nas znade svaka.
Ako Ivka pojde za Marjana,
vidi(t) ćete do malo vrimena,
da će on nju te svaki dan biti.
Jer kako će silom ju ljubiti,
kad njegova nije bila volja,
jer Marica njem se čini bolja".
Kad razumi siromaška Ivka,
kakva od nje na sokaku vika,
ona prsten Marjanu povraća:
"Neću poći, karaju me bratja".
"Zašto, Ivko, moja dušo draga!
drž' taj prsten, ti ne čini vraga;
To je naša obidvih sramota,
tko je uzrok, onoga grihota.
Jal mi kaži tko te odgovara,
tko li na me koješta obara?"
Ivka veli: Promisli se dobro,
koji ti je najvirniji pobro,
i tko s tobom po noći druguje
pak se isto tobom poruguje".
"Sad znam tko je", Marjan odgovara,
"zato svatko neka sebe kara,
kad ne gleda s kim prijateljuje, -
pak on meni tako zafaljuje!
To je isti gospodinov sluga,
moj drug tobož, popala ga tuga!
kojemu sam dosta virovao,
al da budem, bolje, mirovao;
jer već vidim da on nije miran,
dok ni svomu gospodinu viran.
Kazat ću ti, al nek je med nami,
ti ne kazuj, Ivko, prid ženami.
On mi veli: "Ej moj dragi pobro!
da ti vidiš, kako mi je dobro.
Ja se lipo sluškinjama vladam,
pak men' dobro kad se i ne nadam.
Kad je obnoć, i kad svatko muči,
one znaju gdi jim stoje ključi,
natoče mi po pun koršov vina,
kojemu je ponajbolja cina,
i kog isti moj gospodar pije;
u podrumu već boljega nije,
pak ja sebi načinim u štali
pod platinom jedan podrum mali
i u njega koršova postavim,
napijem se pak opet ostavim.
Kad se konjma zob i ječam daje,
uvik meni po šaka ostaje,
pak prodadem gdigod u mehani
i pijucam kad sam natehani.
Kad gospodin u štalu unide,
ja mu kažem da konj dobro jide.
Ako pita: "Jesi l' ga češao?"
"Nisam", velim, "neg istom pošao.
Kad on opet otide iz štale,
onda češem već kao od šale;
češagiju popadem u ruke,
al mi mlogo ne zadaje muke,
jer ga šuknem od uha do repa,
što bi bolje, jeda mu ne krepa!
A kad rekne da u bašči radim,
ta i gledam da se gdi oladim;
i kad vidim da tko k meni ide,
počmem kopat da me istom vide".
Jošter mlogo Marjan kazivaše,
al mu Ivka na odgovor daše:
"Što se toga, Marjane, dotiče,
grih jest smrtni, koj' u nebo viče,
kada slugi tko najam ustegne
pak u grihe kao u blato legne.
Ali i to u nebo vapije,
kad se sluga ukradom napije
pak prikodan većji dio spava,
il kad radi, isto šeprtljava.
Bog će jednog nevaljalog slugu,
viruj, metnut u veliku tugu,
jer Pravični svaka pravo plaća,
dobrim dobro, a zlo sa zlim vraća.
Josip služi pravo Putifara,
goso njega nikad ne pokara;
al od žene što siroma(h) pati,
Bog mu posli stostruko naplati;
u Egiptu posta poglavica.
Gle! što čini božanska pravica,
da i onaj koji virno služi,
ako ga tko i nepravo tuži,
il ako mu potpuno ne plati,
Bog to njemu posli nadoplati!
On postade veliki gospodar
i još kraljev nad žitom haznadar,
tako da su od dalekih strana,
kad bi komu pofalila hrana,
i kad gladno gdi nastane lito,
od Josipa kupovali žito.
Al i slugu Bog nevirnog kara,
koji krade i svog gosu vara,
da on sluga uvike ostane
i gospodar nikad ne postane".
Al kad začu moja baba Mara,
skoči, bratjo, koliko je stara;
ona trči na sokak prez duše,
čak se čuje kako jako puše.
Kako dojde, ta med žene side,
da ju one svekolike vide,
pak upita svoje snaše Ivke,
od kog čuše tako zle prilike,
da se Marjan i Marica ljube
i po noći da poštenje gube.
Ivka veli: "Meni kaže žena,
al joj ne znam kazati imena,
neg ću kazat onu tko njoj kaže,
je l' istina, il možebit laže".
Baba veli: "Neću ostaviti,
kapelanu hoću ju tužiti,
neka kuji on jezik zaveže,
da za drugim drugi put ne laže".
"Što ćeš više?" odgovara Ivka,
"izišla je svakolika vika
od njegove iste kuharice
Marjanovo dilo i Marice".
Moja bratjo, kada baba začu,
sve joj iskre iz očiju skaču;
ona viče, čak se u mlin čuje,
kako jadnu kuharicu psuje.
"Što me se je", veli "dolatila,
kad znam i ćud i njezina dila?
Sve se kaže, ko da je devota,
al u miru ne pusti sirota.
Evo ću ju tužit oficiru,
doklegodir ne bude u miru.
Onomadnje mi ovdi sidimo
i do duše svašto besidimo,
kako žene običaj imadu,
one uvik govoriti znadu.
Tu bijaše i naša gospoja
pak se s nami šali i nasmija.
Al dok dojde ova kuharica,
nakićena kao Madžarica,
ta i poče gospoji kazivat,
gospodina dila prokazivat,
kako se on njojzi čini viran,
al od drugih opet nije miran".
"Muči, babo!" odgovara Ivka,
"što te stoji na sokaku vika?
Jere će to naš gospodin čuti
i gospoju pravu ispsovati,
kada čuje da je ovdi bila
na sokaku i s nami sidila".
"Neka psuje", baba odgovara,
"i pravo je, ako ju pokara,
jer to nije njezina prilika
s nami sidit, gdi nas stoji vika,
i gdi žene za drugim govore,
ako neće da ju ogovore".
Istom baba još jezikom miče,
al eto ti kuharica viče:
Tko odnese njoj novine brže,
tko li kaza i u smutnju vrže?
Kuharica pametno se vlada
pak na babu ne kti iznenada,
neg plačući ona babu pita:
"Što to, babo, onoga ti svita?
Jer ti za mnom uvike mormoraš
i sirotu mene ogovaraš?
Što su tebi sluškinje skrivile?
Kako li bi sirote živile,
ako neće služit gospodara,
ili koga drugoga boljara,
koji bi je na svitu hranio
i oda zla štokakva branio?
Kako li bi boljari stajali,
kada ne bi svog slugu imali?"
"Dobro veliš, draga kćeri moja,
pametna si, to je srića tvoja.
Tko te uči, onaj te ne kara,
nemoj mislit, da te baka vara.
Dobro činiš služeć gospodara,
jer družinče virno ne obara
kuću gosi, kad ga virno služi,
i kada se gospodar ne tuži.
Al imade i sluškinja dosta,
ke ne paze ni mrsa ni posta,
neg ostave na hrpi tanjure
pak otidu ćutiti tambure,
a ovamo čine se devote
i oblače kao i sirote,
pak i od njih dosta smutnje bude,
i mlogi put uznemire ljude".
"Muči, vraže!" veli joj sluškinja,
"Ako služim, ja nisam robinja.
Kako možeš drugoga suditi,
a ne možeš na sebi viditi,
šta falingi i na tebi ima.
Pak ti misliš da svit dobro prima?
Ako služim ja u kapelana,
ne pohodim kao ti mehana,
nego radim pak se molim Bogu
i od griha čuvam, kako mogu.
Al ne mogu od vašeg jezika,
jer ujide kao zmija nika
i iznaša svaku nepodobu
na priproste i baš na gospodu.
Teb' je žao, što još nisi mlada,
zato nećeš ostavit hinada,
a ni onda, dok si mlada bila,
ništa dobra nisi učinila,
neg lajala kako i sad laješ,
dici čaraš i ugljenjem baješ,
i čarajuć moliš pozdravljenje,
da od ljudi imaš virovanje.
Ti bo misliš, da Bog moljbu sluša,
kad tko hoće da koje zlo kuša.
Od aršina dugo čislo pružiš
pak uzdišeš i veće se tužiš,
i nad njime po vazdan preživaš,
a Bog znade gdi tad pamet imaš.
Na prediki i pod misom spavaš
i mlađemu zao izgled davaš,
pak još misliš da jesi devota,
men' zamirjaš, koja sam sirota.
Ćuti, babo, da ti jednu kažem,
nemoj mislit, da ja ovdi lažem:
jesi li ti rekla na krštenju
i istočnog griha oproštenju,
da viruješ u jednoga Boga,
u Trojici jednog svemogoga,
i sotone sasvim se odričeš?
Pak čaranjem opet njega vičeš.
Kamo vira, kamo obećanje,
gdi je tvoj Bog, gdi ti je ufanje?
Od sotone ti tražiš pomoći,
koji ob dan ne smije pomoći,
nego ob noć, kad je veće tmina,
jer je svitlost samog Božjeg Sina.
Ja bi tebi kazala i većje,
al sam davno otišla od kuće".
Druga veli: "Ta šutite, žene,
dok ja kažem, poslušajte mene!
Moj muž sada postao trgovac,
uzajmio sto forinti novac',
pak otide na skelu na Savu,
ne znam kamo, briga me je samu, -
da mu sember sto krmaka dade
u Šopronu dok svinje prodade.
On dotira stotinu bravaca,
a ni dao ni polak novaca,
pak avliju moju izrovaše
i kuću mi malne potkopaše.
Kukuruzi on je stade hranit,
ja se ljuteć ne mogo(h) zabranit.
Nego jednoč, kada lipo svanu,
ja otido(h) gledat na tavanu!
kad ja dojdo(h) gledat kukuruze, -
prazan tavan! - pol'jaše me suze.
Otira je tamo do Kaniže
pak prodade malo i ponižje;
za stotinu debelih bravaca
ni uzeo ni polak novaca.
Barem glavno da on za nje uze!
Proda vola, kupi kukuruze.
Sad ne smije u Lukačev Šamac,
za sembera nek se brine jamac".
Treća reče, po imenu Ruža:
"Što ti, sestro, tako hvališ muža?
Ni za svakog takva trgovina,
koji nejma pun svoj podrum vina
i u dvoru ergelu goveda
i kovanluk pun voska i meda;
jal kom nije od oca ostalo
i koji se pomogao malo,
ter tko nejma baš svojih novaca
jali dosta konja i ovaca,
i tko ne zna kupit ni prodati,
neg se isto tuda posla lati,
pak on svinje hrani kukuruzi,
kano da mu uvik oru pluzi.
Ako će on trgovac postati,
neka se on arendaštva lati,
kako i naš niki dućandžija,
štono kod vas nigdi biše prija.
Onda će on bit pravi trgovac
i imati s obe strane novac:
od dućana i od arendaštva
i od kakva drugoga pajdaštva".
"Baš pogodi!" odgovara treća,
"U dva posla ni jednaka sreća.
Zar ti nisi čula poodavna
pripovidat od onog gavrana,
koji vidi prepelicu hodit
pak njezin hod ktijaše pogodit?
On se za njom hodeći namuči,
svoj ostavi, njezin ne nauči.
Ne kazuj mi, sestro, od krčmara,
koji točeć svoj vilaet vara,
i u komu nejma nitko vire,
dokle prave on ne drži mire;
a u vino dok nalije vode,
istom vidiš, njeg u arešt vode.
Neg ako će postat zanatdžija,
nek on bude dobar safundžija.
To ja kažem, i moje je viće,
on će skupo prodavati sviće.
A što velim jošter od safuna?
Bolje projde neg zločesta vuna".
"Šuti, draga", odgovara prva,
"Ništo b' rekla, još mi fali mrva.
Zar svaki vrag zna načinit sviću?
Ne, fala ti na tvojemu viću!
jer on u loj svinjskog metne sala,
pak izgori kao i mašala.
Ja preksinoć kupih za poturu,
pak ne dura ni za jednu uru,
još ne mogo(h) naprest ni vretena,
a izgori ko da je smetena.
Nejma boljeg od jednog pekara,
jer on barem nikoga ne vara,
nego krušac i zemličku peče
pak se vlada i još novca steče".
"To je dobro!" druga odgovara
izmed žena, po imenu Klara,
"da on katkad i na cinu gleda,
al on nikad drugačije ne da,
neg ako je i jeftino žito,
sve jednako on - crno mu lito. -
kruh prodaje i zemličku peče;
ni moguće da novca ne steče.
Ja jučere posla(h) po perece,
da jednime zabavim ditešce;
pak da vidiš, žalibog krajcara,
nejma ništa, nego ljude vara".
"To istina", rič joj uze Kata,
"nije bolji od jednoga tata,
koji svoga iskrnjeg privari,
krivo teče, a za grih ne mari.
Ali što ćeš? kad on drugač ne da?
Pak ni sudac neće da prigleda.
Takvi su ti i naši mesari,
reci barem, da on ne privari.
Bolji komad daje gospodarom,
a nama se uvik tuži kvarom,
pak siromah neka kosti glođe,
mloga zdilom prazna kući ođe.
Ja niki dan dojdo(h) u mesaru
pak mu reko(h): "Dragi gospodaru!
odsici mi dobar komad mesa,
imam gosti, - tako ti čudesa!"
Čekala sam i dva i tri sata,
dok odsiče komad suha vrata
i odriza ništo malo uha
i primetnu komad karapuha,
pak ktijaše da metne i dropca;
ja mu baci(h), jer neću ajnmokca.
Hotila sam da ga sucu tužim,
a je l' pravo da se isto ružim?
Mesar tuži jezikom govedskim,
bolje projde, nego ja slavonskim.
Zato skočiv s praznijem tanjurom
skuha(h) kokoš, ruča(h) s mojim Đurom.
Nejma, sestro, boljeg od mlinara,
bar siroma(h) on nikog ne vara,
nego koji dobro samlit znade,
uzme ušur, tebi tvoje dade.
još kada je kakva dobra srića,
namelje se puna brašna vrića".
"Nije tako!" od 'nud viče Klara.
"Zar ti ne znaš da on tebe vara?
Da oda šta on peče kolače
u pepelu i bile pogače,
neg od tvoga brašna odasije,
a teb' saspe u brašno posije!
Ja sam žito lijepo oprala,
da samelje, njemu u mlin dala;
a kada mi on povrati brašno,
odmah poznah, da ni sasvim časno,
jer je moje žito prominio,
za neprano svoje izminio,
A Bog znade kako ušur skida,
koliko li od koga otkida.
Ja nahodim najboljeg terziju,
jer on radi i na veresiju,
a nikoga privariti neće,
neg kad fali, još svoj komad meće".
"Nejmaš ništa!" veli joj Lucija.
"Ja donesoh nigdi malo prija
za dva rifa lipoga damaška,
da mi zobun načini pobaška:
pak znaš, sestro, kad se čovik boji,
zamoli(h) ga da prida mnom kroji".
"Neće", veli, "bit damaške dosta,
nek pol rifa još pošalje Kosta".
Kad ja sutra po moj zobun dojdo(h)
i po sobi ništo motrit pojdo(h),
al mu žena u budžaku sidi,
ona misli: nitko ju ne vidi, -
od damaške dici kroji kape.
Kad ja smotri(h), groznica me sape.
Ništa drugo od sebe ne znado(h),
jer u ruki ništa ne imado(h),
neg istrgo(h) iz ruku damašak,
ona skoči, maši se za rašak
i da mene udari po glavi,
al ju, sestro, malo ne udavi(h).
Zato velim: pravog gospodara
nejma boljeg od jednog čizmara,
jer on kroji sve od dobre kože,
lako proda i sebe pomože".
"Bar mi od njeg ništa ne govori",
usta Dora pak joj odgovori:
"Ja već znadem sve naše šustere:
dok što sprave, ta se i podere.
Osim toga svagda radit neće,
neg sve po dan nadilje odmeće.
A što steče priko sve nedilje,
neće ono da s' ženom podilje,
neg u svetac proždre u mehani
svojim društvom lipo natehani.
A kad dojde ponediljak plavi,
on se opet u mehani davi.
Ja sirota ne smijem iz kuće,
jerbo nejmam čestite obuće,
nego hodim ja i dica bosa,
snig je ovo, nije litnja rosa".
"Što vam drago", progovori Marta,
"najbolje je igrat se na karta,
jerbo čovik novca zadobije,
a svog ništa on prodao nije".
"Ne budali!" povika Pavlija.
"Znaš, kockarom kakva je avlija,
da u njozi ništa ne imade,
jerbo kockar sve proigrat znade.
Moj muž biše naučio prije
lombre, triset i što vraga nije,
dok ne rasu do poslidnjeg novca;
sad u kući ne imadem lonca.
Što se igra, kad nejma aduta,
jal se barem ne ukloni s puta,
neg pomaže, pak postane platko,
a sutra mu nije jilo slatko.
Jal da barem dugo ne ostane;
al on neće, nego i osvane,
pak ujutru nejma nigdi mira,
nego traži komadić papira,
da pošalje ono što je dužan,
a obut se nejma u što tužan!
Pa još meni da oči zamaže:
"Dobio sam pet forinti", kaže.
Ja ne znadem, koji belaj sada?
Gospoda se igraše do sada,
koji dosta imaju novaca,
svoja dobra, konja i ovaca,
ali samo da vrime potroše,
dva tri sata, pa mlogo ne troše.
Pak je ove pristalo i gledat;
ali da je to šusterom ne dat!
Jer kad valja da što sašivaju,
onda oni na kocke igraju.
I viruj mi, mlogi zanatdžija
s ove igre posta inaddžija;
Što prikodan zanatom zasluži,
to proigra, žena mu se tuži.
Još da se ni faro ukinuo,
mlogi bi s njeg ta i poginuo.
Kvit a duplo, nigdi te ne bilo!
s mlogoga ti poskida odilo.
Ja ti kažem, moja sestro Marta,
nij' za svakog igrat se na karta,
jer tkogod se često igra vojte,
poskidat će sa ćurdije rojte".
Tada reče imenom Milica
i poštena jedna udovica:
"Je l' vam, druge, još štogod ostalo,
što se nije ovdi protresalo?
Od toliko poštenih majstora
nitko nije prez vašeg ukora.
Da to oni kakogod začuju,
ja bi rada da vas izapsuju".
"Te zašto bi?" njoj odgovaraju,
"a jer oni za nam mormoraju?
Hodmo kući, dosta smo sidile
I site se već nabesidile".