Sveta Rožalija/Dio treći/8

VII. Na desnom putu Rožaliju susriti diva imenom Milost, koja grišnike u čudni od pokore vrutak poziva. Sveta Rožalija —  Dio treći 8
autor: Antun Kanižlić
IX. Prikaziva različne dive imenom kriposti, imajuće pomnju na putnike, koje diva imenom Ufanje pivajući pokripljuje.


VIII. Putovanje različnih putnika, osobito mučenika, prikaziva se.

Uz drum mloge staze različne se vide:

na njega svi paze, kud goder tko ide.

Gledat je lipota: uzlaze po brigu

različnog života po trnju i snigu

muške, ženske glave svake vrste, koje

nastoje da prave slide staze svoje.

Pod križom viteški Isusa vojnici

slavno put svoj teški slide duhovnici.

Odluka put kaže, koju svaki gleda,

prate i nje straže, naredbe od reda.

Odića ji dili, ali svi jednoga,

i crni i bili, služe kralja Boga.

Idu i ostali, na vinčanju ruku

koji su si dali, i svoj jaram vuku.

Idu, koje sada tuguju brez druga,

jer najdenog pada na nje mlogo duga, -

udovice, ako i jadno nevoljne,

jer Bog hoće tako, s time zadovoljne.

Idu i umorni starci, grihe mlade

skrušeno pokorni oplakati rade.

Idu moleć babe, krunice potežu,

jer životom slabe skoro se razvežu;

za desetkom svakom u prsi se one

lupajući šakom ječe, suze rone.

Idu od mladih lita u čistom životu

čete bila cvita čuvajuć lipotu.

Idu, ali mučno, bogati, i zato

na rajska naučno nije vrata zlato.

Ah, višje sirota, s kima se svit stidi,

krstjanskih dobrota put lasnije slidi.

Ide, koji hoće, - nit silit nit kratit

tko može, - od zloće sam se bude vratit.

Tu jest prilaz staze strašne, priko koga

mlogi slavno gaze slideć kralja svoga.

Tu od svake ruke, kuda valja ići,

straše oko muke, oganj, kamen, biči,

oštra od gvozdja kola, noži, mači, pile,

kopja, sablja gola, uža, križi, strile.

Neg nije nijedna tako muka ljuta,

da umrti žedna straši srca od puta.

Kao da je ravnica, idu vridni fale

stari, slabi, dica i divojke male,

nit strah krvav smeta ić po smrti tragu,

jerbo vira sveta čudno jači snagu.

Svit viteza neće takve vidit volje,

kad se biti teče na junačko polje:

srca tako nije na hrvanje spravna,

premda u njemu vrije žestoko krv slavna.

Lete, nit se straše pred srdžbom krvavom,

brane slavu naše vire svojom glavom.

Od nikakve dobit sile se ne dadu,

prilaz strašni probit i svu silu znadu.

Srićne znadu čete slavnih mučenika,

kakve vince plete njima vična Dika.

Znadu svrhu svoju: slavom budu cvali,

ako u tom boju budu mrtvi pali.

Prid njima je vrla jedna diva išla

i s križem prodrla put, kuda jest prišla.

Križ i ključe ima od čistoga zlata,

da otvori š njima rajske dike vrata.

Ona čini jaku slabost, s križem kripi,

š njim sviti u mraku, da put vide slipi.

Diva to je Vira, koju s paklom jaka

proganja i tira Nevirnost opaka.

Vidivši nje slavi crnoj da zastupa

Vira, muke spravi, viče, grmi, lupa.

Radi, da se osveti, da ne vidi žive,

nit gledat križ sveti može niti dive.

Nju grdi i psuje, loži smolom vatre,

sablje, mače kuje, da križ š njima satre.

Nje vojnike truje, mori tugom glada,

strilja, kamenuje, oči jim izbada,

na križ diže, veže, para, dere, vuče,

na kola rasteže, siče, tare, tuče.

Ali za tilesa rumeni vojnici

ne mare; nebesa vide, lete k Dici.

Jasna Vire slava sja niti se mrači,

diva kripka, zdrava od sile se jači.

Ne pada joj dika, neg još raste ime,

jer krv mučenika jest krstjana sime.

Nit joj muke škode, nego gdi krv teče,

vitezi se plode novi od nje veće.

Neće nikad pasti, do svrhe će svita

slavno s križem cvasti diva nedobita.

Stat će nemaknuta na način od stupa;

svaka sila ljuta jest slaba i tupa.