Sveta Rožalija/Dio treći/7

← VI. Strah Božji kaže livoga puta svrhu, Zmaja paklenoga.

Sveta Rožalija —  Dio treći 7 autor: Antun Kanižlić

VIII. Putovanje različnih putnika, osobito mučenika, prikaziva se. →

VII. Na desnom putu Rožaliju susriti diva imenom Milost, koja grišnike u čudni od pokore vrutak poziva.

Odosmo. Na strani desnoj nuto čuda!

Idu odabrani, put je u raj tuda:

od svetih plemenit stopina put raja

uz goru kamenit, uzak, strm do kraja.

Nas s jasnima krili jedna diva srite:

nije ni snig bili čist kao u svite,

svitli okrug duge na glavi joj siva,

nije u licu tuge, radosna je diva.

Milostivne oči, pogled blagi i mili,

kakva je, svidoči, u svojima dilih.

Milost njoj je ime; pomnjivo se brine,

teško griha brime da s grišnika skine.

Ona njemu sviti, zove ga, priteče,

na pomoć mu hiti, ako i grišnik neće.

Brez nje nije snage nikakve u ljudi,

ona ćudi blage prva nje probudi.

Nikog ne siluje; najprije put kaže,

s čovikom diluje, virno ga pomaže.

Slidi dobra dila; da ne izopači

od napasti sila srce čuva, jači.

Duše od griha crne blagim glasom diva,

jeda li se vrne k njoj koja, poziva.

Ide i putem livim, da putnike vrati,

mlogo premda krivim ljubavi ne krati.

Koje Bludnost, Dika i Svit robe sveže,

od ljutih krvnika sužanstva odveže.

Kad pruža kao svoje nokte zmaj i ziva,

mlogi jesu, koje i onda dobiva.

Poginuše pusti, da kano iz pakla

i iz zmaja usti ne bi nje izmakla.

Kada tko otiđe tvrd od nje bižeći,

još slidi i iđe za njime leteći.

Kao munja siva i pameti bolju,

da slidi, otkriva stazu, giblje volju.

Zove srce gluho i studeno topi,

a s nebeskom suho rosom milo škropi.

Da srce opako na pravi put vrati,

višta je svakako da se priobrati.

Sad pastirom biva, dušu, ovcu dragu,

gleda, iziskiva po zahodnom tragu.

Sad od oca prsi, milosrdja krilo

kaže, da pomrsi, što god je zla bilo.

Sad ruke protegne, na vraćanje lina

da sebi potegne i zagrli sina.

Prijateljski blagim okom ga pogleda,

željna pomoć s dragim srcem ga prigleda.

Sad mu pripovida od griha grdoće

i prid Bogom stida, straha, krivnje, zloće.

Sad svituje, pita, što bi, kad smrt reče:

"Ići jest iz svita", - nek taj glas priteče.

Dok je vrime, neka na to pomnju stavi,

da i naglu čeka, nek se na boj spravi.

Ako tko primine, smrt mu napomina:

"I tvoj život mine!" Kad? Smrt nije lina.

Da se grišan siti, prid oči mu baca,

kakav on će biti, glave od mrtvaca.

Tako sad obuče kano smrti sliku,

sad pravde goruće prilikuje viku,

s gromovitim suda stražnjeg glasom straši,

da od dila huda grišnu želju plaši.

Oda sna mrtvoga jeda li probudi,

grišnika gluhoga trubljom strašnom budi.

Užge višje puta pravde vične plamen,

srca otvrdnuta da rastopi kamen.

Sada radost mirnu i raja lipotu,

fali neizmirnu sad Božju dobrotu.

Sve čini: svituje, uči, nagovara,

zove, prosvitljuje, priti se i kara.

Na vrstu se mlogu ona priobuče,

da stranputne k Bogu dušice privuče.

Želi pomoć svima kao mila mati,

istinom se ima diva Milost zvati.

Kad sin i od zloće oboli, pogrubi,

još ga pazit hoće i prudit mu ljubi.

Zove ružne, slipe nemoćnike i viče,

da se peru, kripe i od boli liče.

Na početku gore živi vrutak teče:

"Evo od Pokore vrutka" Ljubav reče.

Čudno kupalište: mlogo nemoćnika

u to utočište ide tražit lika.

Ima čudo dvoje: tu rana zacili,

i još crno što je, čisto se obili;

to jest kad se skruši tko i priobrati,

pokornoj se duši lipota povrati.

Vidla sam u ptici, koja dojde k vodi,

grišne duše slici, da se čudo zgodi:

doleti od strane live kao tužan

na brig vode znane gavran crn i ružan;

kupa se, umoči i udara s krili, -

čudo! na brig skoči golub čisto bili,

k Milosti poleti biliji od sniga

i od nje odleti u visinu briga.

Kod kriposnog vrila Pokora pribiva:

lica tužno mila, oka suzna, diva

porušena svoje nikad nije svukla

crno ruho, koje prvo je obukla.

Lice koprenica nje tanka sakriva,

kao pokornica da se stidi kriva.

Boke s užem stišće, vinac trnje golo

na glavu pritišće, da bi oštrije bolo:

čudo se š njim zgodi, vinac taj jest cvao,

a kad ga se dodi ona, cvit jest pao;

glas je, Radost vila da u prvo vrime,

kad jest cvao, bila je krunjena š njime.

Noge jesu bose; niz rame prosute

i s pepelom kose tužne su posute.

Ljut bič s gvozdenima zvizdami uza se

kao oružje ima, oružana na se:

š njime, dokle more ruka podnit boja,

udre, siče, ore, kopa leđa svoja.

Tužno lice doli naslanja na ruku,

nju na brig, od boli daje izgled puku:

uzdiše i sva se s groznim plačem škropi,

kao od juga da se snig prolitni topi.

S plačem se umiva; kad u prsi tuče,

tada jačjim liva virom suze vruće.

Suze nje su dilo, o njima je živa,

sebe kripi, vrilo svoje nadoliva.

Ljubljeno ga prima, tko se dojde prati;

uči, pomnju ima, što mu valja znati.

Tko uz goru iđe, triba mu je grihe,

jer š njima ne priđe, da opere prije.

Mandalina ista s Petrom kod ovoga

plakala je mista zloće griha svoga.

Tu u mramornomu kipu tužno kleče

i u pokornomu stanju kano ječe;

kao da su krive prilike, kroz oči

kamen suze žive sveudilje toči.

Tužan kamen daje nauk srcu od puti,

kakvu, kad se kaje, valja da bol ćuti.