Sveta Rožalija/Dio prvi/5

IV. Rožalija od vrata dvornih svraća se na spasonosni nauk. Sveta Rožalija —  Dio prvi 5
autor: Antun Kanižlić
I. Knjiga u kipu Rožalije iliti Rožalija ista majci govori.


V. Rožalija govori knjigi da u dvor rodni uniđe, i što će se dogoditi, kaže.

Srićno sada tvojim putem, knjigo, iđi,

i kad stigneš k mojim, u taj dvor uniđi.

Ne boj se na vrati kopjaničke straže,

jer mu put ne krati, tko "Naši smo!" kaže.

Da ustavi tebe, neće "Tko si?" reći

nit odbit od sebe "Natrag!" govoreći.

Imenom ćeš mojim svaku stražu proći,

jer svakomu k svojim slobodno je doći.

Kad te vide, tko si, svatko k tebi skoči,

da te udilj nosi prid majkine oči.

Vas će se dvor steći, želni da te vide,

i svaki će reći: "Otkud knjiga ide?"

Poteći će mloge, koje onde jesu,

k majci hitre noge, da taj glas donesu,

jerbo svaki znade, da lip dar on steče,

komu srića pade, da prvi doteče.

Ćaćko neće mista od radosti naći,

a majka će ista prida te izaći.

Dvorani će sletit, kada to doznadu,

i gori odletit da te njoj pridadu.

Što će počet mati kao izvan sebe,

što će, neće znati kad ugleda tebe.

Začuđena stane uzdigavši oči,

kano da joj svane u po crne noći.

Drugi će i treći put pogledat na te

i radosno reći: "Sad mi srce cvate!

Ah, cvate veselo! Da si kćeri moje,

knjigo draga, čelo svidoči mi tvoje

'Rožalija svomu rodu!' - Čija ovo

draga oku momu ruka, čije slovo?

Dvoumit ne mogu, poznajem ja ruku.

Fala milom Bogu! Proglasite puku."

Kad to jedna ona ili dvi doznadu,

čuti će se zvona ustna po svem gradu

i imena moga, mrtav do tog doba,

glas će iz nimoga probuditi groba.

Dolazit će k straži za te ispitivat,

koja će jim laži različne prišivat:

jednoj da ja ista u dvor rodni stigo;

jednoj da se s mista ne znam koga digo;

jednoj da počivam od umorne boli;

jednoj da se odivam, da ću snići doli.

Letit ću u gradu ja po sviju ustih

sideći u ladu mojih gora pustih.

Međuto veseli glas od toga čuda

prospe se po selih, gradovih i svuda,

jer znam da otiđe on još prvo zore

i da se raziđe priletivši more.

Čuvši to, od roda moga svi će stići,

ako i dan hoda imali bi ići.

Doć će nejaka, ako je još živa,

prva draga baka, da suze proliva.

Doć će slatki striko, komu iz usta teče

med isti i mliko, kad rič koju reče.

Doć će š njime strina i seka Oliva,

doć će dva nje sina, dva sokola siva.

Doć će ujak, koga i polja i gore

i viteza svoga zove bojno more,

ako li gdi njega boj ne zadržava,

bivši' od rata svega vojvoda i glava.

Doć će, ako zdrava i još jesu doma,

tri sina, tri lava i tri bojna groma.

Doć će ujna mila, srićnih kćera mati,

kako bi jih htila, sada ne znam, zvati.

Dvi kćeri, dva cvitka, koje doć ne mogu,

Luca i Juditka, zaručene Bogu:

dva cvitka, dvi ruže, jer u trnju oštru

Isukrstu služe i cvatu u kloštru.

Zatvor jim doć krati, nit bi koja htila

da se u dvor vrati, ako bi i smila,

jer ni čuti žele novine nit štiti:

"Slađe nam je, vele, popivat i bditi;

slađe je popivat 'Smiluj se' na koru

neg slatko počivat na perju u dvoru."

Doć će, znam, i teta; doć će kum i kuma,

kum života sveta, pisnik bistra uma,

pisnik slavni, komu neumrli vile

u zboru su svomu vinac na čast svile.

Doć će dva kumića, koji krila dižu

kano dva orlića i svog oca stižu.

Doć će dva jelinka dražja od sveg blaga,

dva tetina sinka, dva kamena draga.

Doć će, čuvši za te i novine tvoje,

druge jur udate, vrstnjačice moje:

doletit će Orka, i sad uzrok tuge,

Liljanka i Zorka, u rešenju druge.

Sastavši se, što će u tom zboru slidit,

koje pero hoće kazat, ti ćeš vidit.

Viditi ćeš kako vas će se zbor smutit

i gorku će svako srce bol oćutit.

Uzdahnut će mloga i suze roneći:

"Tko se nada toga, Bože dragi!" reći.

"Ah, kako se vlada, kako li je živa,

iz kojega grada piše, gdi pribiva?"

Na te riči mila majka neće moći,

ako bi i htila, suhe zdržat oči.

Suza joj uteče ime proštijući,

poljubi i reče gorko uzdišući:

"Evo knjige tvoje! Jošt mi mrtva nisi,

kćerce, srce moje! Rožalijo, gdi si?

Jao tužna, gdi je? Eto svrhe lista,

ali nigdi nije, otkud piše, mista.

Žal..." Tu rič tri puta hoti da izusti,

al joj žalost ljuta nju skrati u ustih.

Vidit ćeš Ružice, sestričice male,

da mira ručice ne budu ti dale,

da te okom štije, jerbo morebiti

ona ne umije još jezikom štiti:

"Kud je, mamo, seka", reći će, "otišla?

Da znam, da nas čeka, i ja bi k njoj išla."

Viditi ćeš, kakva i baku obuze

tuge sila, takva da i njoj rič uze.

Zato joj kroz oči s tužnim rikam dvima

protekavši skoči ona tuga nima.

Viditi ćeš ćaku, da žalosnu rosu

i on, videć baku, iz očiju prosu.

Viditi ćeš strica, kuma starca sida,

potavne jim lica kao vosak blida.

Viditi ćeš svakoga od roda da cvili,

kao da se od svakoga svoj u vike dili;

ili kao ljuta da mene smrt uze,

oda svakog kuta proviriti će suze.

Oda svakog kuta Rožalije ime

čuti ćeš sto puta i jauk za njime.

Kud se god tko krene, i oni i one

spominjajuć mene s tobom suze rone:

"O knjigo nemila, Rožalija gdi je?

Rožalija mila! Rožalije nije!"

Znadem da od tuge vedra i vesela

sve od zbora druge naoblače čela.

Viditi ćeš kako jedne plač imadu

gotov, da u svako vrime plakat znadu.

Ona glavom klima i njoj, jerbo meku

na plač narav ima, suze virom teku.

Ona, premda ne bi kapi prolit htila,

zapovidit sebi ne zna, jer je sila:

kao da se topi na licu snig bili,

snižno lice škropi i škropeći cvili.

Viditi ćeš jedne: maramice nose,

premda ti nijedne kapi ne prorose;

lica š njome kriju, da se ne zastide,

kao da druga sviju plač i one slide.

I plakat bi htile, zato trepčuć uče

na plač oči, sile tarući i muče.

Vrstnjačice moje, kao da me žale,

taru suze, koje jošter nisu pale.

Međuto se mati od tuge uskrisi

i počne me zvati: "Rožalijo, gdi si?

Zašto mi se kriješ? Majka kćercu traži,

kako mi se smiješ tajit? Gdi si, kaži!

Kaži, - želim ime stanja znati tvoga,

namirit ćeš s time želju srca moga.

Sad ćutim da sebi ja na tugu ime

nadih od Ruže tebi u poroda vrime:

ćutim trnje, koje, jerbo ti ne dođe,

smrtno rani moje srdašce i prođe.

Ćutim ranu novu, jer mi ne obznani

pišuć knjigu ovu, na kojoj si strani."

Onda k njoj cvileći vas će se rod skupit,

a stric to videći prvi će pristupit,

da jezika svoga medom slatke riči

srca majkinoga on rane izliči.

I drugi za strikom mlogo će govorit,

al ju s ovim likom neće razgovorit.

"Što namisto lista (cvilit će) ne dođe

k meni ona ista? Zašto s doma pođe?"

A ti, ako vrime prigodno tu vidiš,

da se služeć š njime koga ne uvridiš,

otajstvo jim, kako otiđo', otvori

i mojim ovako jezikom govori.