Sveta Rožalija/Dio prvi/4

III. Rožalija govori knjigi da iđe u rodni dvor paleramski, i ispisuje lipotu vrata dvora svoga. Sveta Rožalija —  Dio prvi 4
autor: Antun Kanižlić
V. Rožalija govori knjigi da u dvor rodni uniđe, i što će se dogoditi, kaže.


IV. Rožalija od vrata dvornih svraća se na spasonosni nauk.

Što ću na to reći? O pameti lude,

koji zahodeći s puta tako sude,

jer - da rečem tako - na svita očale,

ne što je i kako, gledaju i fale;

na očale, koje, jerbo nami kažu

drugo nego što je stvar u sebi, lažu.

Kažu puno dike, što su prazne pine,

kažu stalno u vike, što pada i gine;

kažu lipu zoru, što je ružna tmina,

kažu zlatnu goru, što je svitla sina.

Ah, neka se služi svaki drugim okom,

da se ne potuži s primudrim svidokom.

Nauk će mu dati cvileć mudrac stari,

koji želi znati što su svita stvari,

što je građa lipih i oholih dvora,

što mramorni kipi inostranskih gora.

Ispraznost sve ove stvari i ostale

kralj Salamun zove - eto prave fale.

Srića pako gdi je, što li ikad bila?

Laž slipih, a nije božica ni vila.

Laž je da s kim hodi srića, što on htio,

po suhu i vodi ono isto srio.

Laž je, vedrim komu okom godi srića,

puna škrinja tomu, puna tomu vrića.

Zato slipi, koji srići tamjan nose

i u tugah svojih pomoć od nje prose;

slipi, koji scine, da je ona kuća,

gdi ona prosine, svitla i moguća,

i da dili blago slipa vila svima,

i kad joj je drago, opet uzme njima.

Nejma ona kola, po komu se sada

jedan diže iz dola, drugi ozgor pada.

Nit se srića veže da kud ne otiđe:

kad ruku usteže Bog, sve po zlu iđe.

Bog je, Bog on, koji diže gori i meće,

Bog naredba svojih kolom svit okreće.

U njegvoj su ruci providnoj od vika

carstva, kralji, puci, kripost, srića, dika;

od njega su krune jasne, blaga mnoštvo,

škrinje zlata pune i prazno uboštvo.

On jednoga svilom i zlatom odiva,

a drugoga bilom vunicom pokriva.

Dili svima dragi Bog, kako je bolje,

na miri i vagi svoje svete volje.

Ako dakle komu srića ne posluži,

nek se u zlu svomu suprot njoj ne tuži,

nek uzdigne oči k Bogu, neka cvili,

da mu se u noći tužnoj dan zabili.

Što je Udes? Kako komu se što desi,

suđeno je tako njemu na nebesih.

Ono privisoko, koje sve priviđa,

Proviđenja oko sa svakim proviđa,

sva vidi i znade, i Bog zlo pripusti,

koje kog dopade, a ne Udes pusti.

Koja ti je strila srce isto prošla,

u Božjoj je bila ruci, od nje došla.

Zato nejma Zgode crne ni Udesa,

jer i zla sva hode viđena s nebesa.

A što je i Dika? Danas jasno sine,

ali duga vika nejma, sutra mine.

I premda ne mine, što je dika svaka?

Što jest iz visine sjajuć tašta zraka.

Ako ti je davno prije mlogo lita

s bojnim gvozdjem slavno od starjih dobita,

ne možeš mi reći: "To je dika moja!",

jer ju imaš steći sam, da bude tvoja.

Tuđa je i cine male ona fala,

koju od starine krv svitla jest dala.

Još je uzrok stida unukom izrodnim

dika slavnih dida s biljezima rodnim:

sjaju se u slavi na sramotu tvoju

starji, koji lavi bijahu u boju.

Svitlost ona slavna, budući ti srna,

tebe čini tavna i obraza crna.

Tko mi pako može Vrime sido zvati,

kad stalno ne može ni dva časa stati?

Kako rika (reče niki) tako vrime

i još bržje teče i sva teku š njime, -

dapače ne teče, nego leti tako,

da leteć priteče, što god leti, svako.

Ne leti po zraku tako brzo ptica

nit leti po mraku munja, kada sica.

Leti brzo strila, kako svatko znade,

ali Vrime krila još bržja imade,

krila čudno hitra, jer kada poleti,

od istoga vitra još bržje proleti.

Ne znaš kada pođe, kada li je došlo:

kada pođe, dođe, i veće je prošlo.

Čudna stvar doisto: što je jedno "Sada",

tko zna kazat čisto, čula bi ga rada.

Da je "čas" i "sada" sve jedno, to znadem,

što je pako i kada? Znadem i ne znadem.

Jest, kao da nije, ishodeć zapade,

jest "sad", a"sad" gdi je, trag mu se ne znade.

Kada ti ja rekoh: "Sad eto prosinu!"

još "sad" ne izrekoh, i ono ti minu.

U isto se zgađa počelo svršetak:

mre, kada se rađa, svrha je početak.

Vrime ima ovo: sveudilj je drugo,

sveudilj je novo, zato nije dugo.

Čas za časom slidi, i dok koji niče,

zato ne posidi, jer sam sebe smiče.

Ah, i sebe Vrime i sobom sve stvari,

jerbo ginu š njime, izjida i kvari.

Tako, knjigo moja, robju svita kaži,

što su ona, koja svit daje i traži.