Sveta Rožalija/Dio prvi/4
IV. Rožalija od vrata dvornih svraća se na spasonosni nauk.
Što ću na to reći? O pameti lude,
- koji zahodeći s puta tako sude,
jer - da rečem tako - na svita očale,
- ne što je i kako, gledaju i fale;
na očale, koje, jerbo nami kažu
- drugo nego što je stvar u sebi, lažu.
Kažu puno dike, što su prazne pine,
- kažu stalno u vike, što pada i gine;
kažu lipu zoru, što je ružna tmina,
- kažu zlatnu goru, što je svitla sina.
Ah, neka se služi svaki drugim okom,
- da se ne potuži s primudrim svidokom.
Nauk će mu dati cvileć mudrac stari,
- koji želi znati što su svita stvari,
što je građa lipih i oholih dvora,
- što mramorni kipi inostranskih gora.
Ispraznost sve ove stvari i ostale
- kralj Salamun zove - eto prave fale.
Srića pako gdi je, što li ikad bila?
- Laž slipih, a nije božica ni vila.
Laž je da s kim hodi srića, što on htio,
- po suhu i vodi ono isto srio.
Laž je, vedrim komu okom godi srića,
- puna škrinja tomu, puna tomu vrića.
Zato slipi, koji srići tamjan nose
- i u tugah svojih pomoć od nje prose;
slipi, koji scine, da je ona kuća,
- gdi ona prosine, svitla i moguća,
i da dili blago slipa vila svima,
- i kad joj je drago, opet uzme njima.
Nejma ona kola, po komu se sada
- jedan diže iz dola, drugi ozgor pada.
Nit se srića veže da kud ne otiđe:
- kad ruku usteže Bog, sve po zlu iđe.
Bog je, Bog on, koji diže gori i meće,
- Bog naredba svojih kolom svit okreće.
U njegvoj su ruci providnoj od vika
- carstva, kralji, puci, kripost, srića, dika;
od njega su krune jasne, blaga mnoštvo,
- škrinje zlata pune i prazno uboštvo.
On jednoga svilom i zlatom odiva,
- a drugoga bilom vunicom pokriva.
Dili svima dragi Bog, kako je bolje,
- na miri i vagi svoje svete volje.
Ako dakle komu srića ne posluži,
- nek se u zlu svomu suprot njoj ne tuži,
nek uzdigne oči k Bogu, neka cvili,
- da mu se u noći tužnoj dan zabili.
Što je Udes? Kako komu se što desi,
- suđeno je tako njemu na nebesih.
Ono privisoko, koje sve priviđa,
- Proviđenja oko sa svakim proviđa,
sva vidi i znade, i Bog zlo pripusti,
- koje kog dopade, a ne Udes pusti.
Koja ti je strila srce isto prošla,
- u Božjoj je bila ruci, od nje došla.
Zato nejma Zgode crne ni Udesa,
- jer i zla sva hode viđena s nebesa.
A što je i Dika? Danas jasno sine,
- ali duga vika nejma, sutra mine.
I premda ne mine, što je dika svaka?
- Što jest iz visine sjajuć tašta zraka.
Ako ti je davno prije mlogo lita
- s bojnim gvozdjem slavno od starjih dobita,
ne možeš mi reći: "To je dika moja!",
- jer ju imaš steći sam, da bude tvoja.
Tuđa je i cine male ona fala,
- koju od starine krv svitla jest dala.
Još je uzrok stida unukom izrodnim
- dika slavnih dida s biljezima rodnim:
sjaju se u slavi na sramotu tvoju
- starji, koji lavi bijahu u boju.
Svitlost ona slavna, budući ti srna,
- tebe čini tavna i obraza crna.
Tko mi pako može Vrime sido zvati,
- kad stalno ne može ni dva časa stati?
Kako rika (reče niki) tako vrime
- i još bržje teče i sva teku š njime, -
dapače ne teče, nego leti tako,
- da leteć priteče, što god leti, svako.
Ne leti po zraku tako brzo ptica
- nit leti po mraku munja, kada sica.
Leti brzo strila, kako svatko znade,
- ali Vrime krila još bržja imade,
krila čudno hitra, jer kada poleti,
- od istoga vitra još bržje proleti.
Ne znaš kada pođe, kada li je došlo:
- kada pođe, dođe, i veće je prošlo.
Čudna stvar doisto: što je jedno "Sada",
- tko zna kazat čisto, čula bi ga rada.
Da je "čas" i "sada" sve jedno, to znadem,
- što je pako i kada? Znadem i ne znadem.
Jest, kao da nije, ishodeć zapade,
- jest "sad", a"sad" gdi je, trag mu se ne znade.
Kada ti ja rekoh: "Sad eto prosinu!"
- još "sad" ne izrekoh, i ono ti minu.
U isto se zgađa počelo svršetak:
- mre, kada se rađa, svrha je početak.
Vrime ima ovo: sveudilj je drugo,
- sveudilj je novo, zato nije dugo.
Čas za časom slidi, i dok koji niče,
- zato ne posidi, jer sam sebe smiče.
Ah, i sebe Vrime i sobom sve stvari,
- jerbo ginu š njime, izjida i kvari.
Tako, knjigo moja, robju svita kaži,
- što su ona, koja svit daje i traži.