Sveta Rožalija/Dio drugi/1

← V. Rožalija govori knjigi da u dvor rodni uniđe, i što će se dogoditi, kaže.

Sveta Rožalija —  Dio drugi 1 autor: Antun Kanižlić

II. Rožalije nemoguće zaspat nepokoj.→

I. Knjiga u kipu Rožalije iliti Rožalija ista majci govori.

Rožalija svima od roda svojega

zdravlje, koje ima od dara Božjega,

a najprvo tebi s ćakom, draga mati,

željnim (kako ne bi?) za me, gdi sam, znati.

Ne pitajte gdi sam! To dajem na znanje:

s puta zašla nisam, slidim Božje zvanje.

Ali zašto tako nit dado zlamenje

niti uze, kako ima kći, proštenje?

Svi će se početi, kad začuju, čudit,

na zub me uzeti, krivo sudit, kudit.

O, što će govorit sumnja, tko će znati!

Vas će me dvor korit, "uskočicu" zvati,

jer nit "s Bogom" rekoh, kad se na put spravih,

zato, kao da utekoh, u brigu vas stavih.

Znam ja da u danka prvo jutro toga

mlogo od rastanka govoriste moga:

"Rožalija gdi je? Kod Orke će biti,

onde vince vije, il se š njome kiti.

Ili se s Liljankom cvitje vesti uči

i po platnu tankom s mudrom iglom muči."

Ali posli toga od kosa prosutih

i uresa moga srce vam se smuti.

Zavapiste: "Što se zgodi, što bit ima?"

Ostrižene kose za čudo su svima.

Jeda u slipoga srca moga tminu

zraka duhovnoga sunca čudno sinu

i od vas odili, da prikazat mogu

liljan moj još bili među duvnam Bogu?

Ali neg u sveti zatvor ja otiđo',

prije iz pameti, rekoste, iziđo',

jer misli o piru ta, koja se kiti,

ne o monastiru, da će duvna biti.

Onda po svem gradu puni brižne tuge,

da za me zaznadu, iskaše me sluge,

ali nit od mene tko od krvi naše

nit što zatvorene svitu duvne znaše,

nit s Liljankom Orka. Nego kad to znade,

mnim, od jada gorka da na zemlju pade.

Puče glas da kradom odoh, da me traže,

i zato pred gradom opomenu straže:

da nisam jur prošla, je li što tko čuo,

i ako bi došla, kakvo nosim ruho,

kakvoga sam kipa, - ako dođu glasi,

da gdi koja lipa jest s kratkimi vlasi.

Litaše od zore do mraka trkači,

da me koji more gdi zateć i najći.

Ali i puž lasno orlu, kad Bog vodi,

hoće uteć, kasno ako premda hodi.

Litala u dane prve rodna briga

za mnom na sve strane jest u tužnih knjigah.

I sad izviđiva za me, nit dan prođe,

da ne ispitiva, kad tko stranski dođe:

ili od Mesine dođu i Milaca,

ili Taormine, Nota i Radanca,

il od Kamerana stignu hitra kola

ili od Trapana i Macarskog dola,

il dođu trgovci od Katanje mora

il od Etne lovci i Arejskih gora.

Ali nit Mesinci što nit Milačanci

niti Taorminci znadu nit Notanci,

nit za takvu mladu vilu u Trapanu

nit se što u gradu čuje Kameranu,

nit su me trgovci kod Katanje mora

nit su takvu lovci zvir vidli u gorah.

Sad se šesto lito klasom zlatnim kruni,

da žitnice žito šesto vami puni,

i šuma se meni šest puta oblači,

da se sva zeleni, i šest puta svlači,

što se, majko draga, plačuć za me brineš,

i jerbo mi traga nije, mreš i gineš.

Možebit radosno jesi ruho svukla

i za me žalosno i crno obukla:

jer mi tako dugo (misliš) glasa nije,

crna (što bi drugo?) zemljica me krije,

il da me je gorska zvir gdigod razdrla,

il u živi morska riba grob proždrla.

Ah, uzdišeš često: "Kćerce, oči moje

sad godište šesto žele oči tvoje!"

I kad gledaš moju priliku gdi visi,

probudivši tvoju žalost cvileć: "Gdi si,

gdi si mi, srdašce, što se ne ozivaš?

O željno sunašce, što mi ne prosivaš?

Gdi si mi, dušico? Ah, natrag se vrati!

O draga ružico, ovdi mi procvati!

Kad ću u ovom mistu vidit ne kip samo,

nego tebe istu? Kad ćeš doći amo?

Kako mi se smije, a ja tužna cvilim,

jer mi žive nije, životom se dilim."

Tako mlogo puta meni ti je milo,

ali i veliš, ljuta na bižanja dilo:

"Je li još, tko znade, uskočica živa?

Ako i dopade zla, sama je kriva.

Nek na vrata grada tuđa sad brez kosa

hodeći od glada mre gola i bosa!"

Majke srce meko opet se povrne,

zacviliš: "Što reko, o žalosti crne!

Ah, nisam li mati ja, i ona, koja

to morebit pati, nije li kći moja?

Kako bi to bilo? Ja zlatom odivam,

častim, pitam tilo, što želim, uživam,

a kći, moja krvca, gola je brez ruha,

uboga brez drvca i gladna brez kruha!"

U ovoj žalosti jer se sva smućivaš,

Majku od milosti u pomoć zazivaš,

gdi u crkvi puku pruža iz nebesa

blagodarnu ruku od mlogih čudesa.

Znam da su tu mloge prikazane mise,

da zavitne noge, srca, sviće vise.

Znam da me izmoliš prikazanim darom,

prid njezinim moliš prostrta otarom.

Moliš, postiš, cviliš i suze prolivaš,

limozinu diliš, nju majkom nazivaš:

"O zajedno mati i zajedno diva,

kćer mi moju vrati, ako je gdi živa!

Ah, za našastoga u crkvi, o mati,

dragog sinka tvoga, kćer mi moju vrati!"

I jerbo se trudiš, a pomoć ne ćutiš,

poginuh ja, sudiš, i bol žešću ćutiš.

Za života tvoga, veliš, da te nitko

niti rani moga ćaćka tako britko.

Ali, draga, prosti, ako smijem reći,

uzrok si žalosti ti nego ja veći.

Ti me svitovati na prstenje poče,

da mene imati jedan mladić hoće,

mladić od jednaka roda, svitle krvi,

između vrstnjaka cvit mladića prvi,

mladić zlatna kita, za kojim se sviju

vila srce hita i ljubavi vriju.

Užgaše me ove riči, kad se prosim

i srića me zove, da se lipše nosim.

Zatim jedna k sebi dozvavši me reče:

"Draga, blago tebi, kakvu sriću steče!

Blago tebi, rekoh, ja ga znadem, tko je.

Ljubavi je, seko, pridostojan tvoje.

Za njim gori svaka: lica je vesela,

vedra brez oblaka pogleda i čela;

priličan je zori, kad tko u njeg gleda,

a kad što govori, riči su od meda;

stasa je visoka, tila puna snage,

sokolova oka, ćudi svima drage.

U kratko ću reći: mlad, bogat, uzorit;

nećeš boljeg steći, svatko će govorit.

O da bi ja njega...! Makar i brez novca,

jer je svrh tog svega miran kao ovca.

Blago, velim, tebi, ali reći mogu,

da (i kako ne bi!) ražalit ćeš mlogu.

Što će ona radit - veće znadeš, koja!"

"Znam, nju će razjadit," rekoh, "srića moja."

"Da još ne poludi," reče, "nejma mira,

vrti se i trudi, piva sve od pira.

Piva, lovi, mami, da goluba koga

ureče, domami, ulovi za svoga.

Da joj koji dade ruku, slat od svile

običaj imade rukavice bile.

I što ti ne snuje! I šalje ti kite,

i prstene kuje, i pripravlja pite.

I tko zna sve, koje ona mite daje,

ter sebe za svoje nudi i prodaje,

ali nit tko dara, a manje nju želi -

'A lađa je stara' svaki mladić veli.

Blago njoj, nek znade, ako taku mladu

srića nju udade i za sidu bradu.

Zaludo se pase ufanjem i kiti

mećuć blago na se, da će lipa biti,

jerbo nije takvo ugodno i drago

svakom srcu kakvo ona sudi blago.

Pravo blago vili svakoj jest lipota,

brez nje je u svili i zlatu sirota.

A ona mi gruba lica i sva ružna

hoće bit još ljuba, kukavica tužna!

Lica izorana jarke puni, maže,

i da je od dana mladi cvitak, laže.

A što će se zgodit? Tko se njoj obeća,

za nos će ju vodit okrenuvši pleća.

Ona, rekoh, tebe nenavidit hoće

i izjidat sebe od jada i zloće.

Neka se izjida i muči i mori

i svoju od stida sriću neka kori:

sebi (rič je starih) nenavidost hudi,

za to ti ne mari i vesela budi.

I jer znaš što jesi i što ćeš još biti,

sad još lipše resi kose, lice kiti."

A ja, premda ćutim želju vele veću,

kao da se ljutim: "Njega", velim, "neću!"

Ona k meni skoči: "Amo se okreni!

Izdaju te oči, srce," veli meni.

"Te bre hoćeš," reče, "srce ti je meko!"

A meni uteče smih, i ja uteko.