Sveta Rožalija/Dio drugi/7

← VI. Rožalija, vidjevši priliku Isusovu, cvili i uzdiše.

Sveta Rožalija → —  Dio drugi 7 autor: Antun Kanižlić

VIII. Rožalije uzdisanje u ostavljenju svita.

VII. Rožalija, vidivši u ogledalu sunce, od njega ugrijana na novi život priporodi se na izgled ptice, imenom Fenice.

I to govoreći, koliko je moći,

slidit ga želeći u njeg uprem oči.

Kad gledam, opazim eto iznenada,

ja se priobrazim s ogledalom tada:

obasja se čelo, lice tužnu sliku

promini veselo na vedrinu niku.

Staklo kano pravo sunce prikaziva

i š njime krvavo propelo sakriva.

Trepti, mirno nije zlato sunca svitla,

žari se i vije na priliku vitla.

Srce razvedriva, plačne oči suši,

kao iz mrtve živa rađam se u duši.

Zrake čudno vruće u me prospe, svaka

na način goruće strile leti zraka.

Opet sunce zajde - ne znam, kako, kuda -

a Isus izajde. Ali nuto čuda:

kaono oprane u čistu i bilu

svitlo cvatu rane prisvetomu tilu!

Uzrok dati hoću: scinim, da moguća

jest krvi grdoću suza oprat vruća.

Što ja rekoh prije, da mi sunce zajde!

Sunce zašlo nije, kad mi Isus izajde.

Kao ptica Fenice, kada starost stigne,

i perjato lice k ocu suncu digne,

s očima trepteći gleda, s usti ziva,

kao ga moleći ovako zaziva:

"Sunce, svitla kruno, od neba lipota,

stiže vrime puno od moga života.

Rod sam tvoj, od tvoga ti mene jedina

roda prisvitloga zvati imaš sina.

Ti si mi jedini sve, otac i mati,

da mi se smrt mini, tvoj dar valja zvati.

Kralju od dana, jasni samovladajući,

ah, što tako kasni tvoj plamen gorući!

Sini, željna smrti, moj životu, sini:

užgaj me, usmrti, uskrisi, promini!"

A sunce, jer svita jest oko, videći

da od pet sto lita ptić dragi mu ječi,

spruži od zraka vruće strile, pali, žari,

dokle s perjem svuče lita i život stari.

Sila od vrućine stari život skraća:

gori, pada, gine i na prah se vraća.

Čudo! Oganj hudi svačemu, sve kvari,

a na život prudi smrtjom ovoj stvari.

Gdi smrt ptica ište, tu život nahađa:

gnizdo jest ognište, gdi se opet rađa.

Na crv se obrati pepeo, iz crva

opet se povrati nova ptica prva:

iz plodnog pepela mlado dižuć oko

i krila vesela uzleti visoko.

Tako životvorna, koja nju uzvisi,

smrt srićno pokorna i mene uskrisi:

ogledalo moje Isus suncem sine,

prospe zrake koje čudno me promine.

Srce mi se užeže žestoko i gane;

mislim da se izžeže, tako oganj plane.

Pali me; uzdahnem: "Ah, kako me mori!"

Kleknem pak ustanem, dignem oči gori.

Za sve što svit cini, srce mi ne mari:

gori, da promini ćud i život stari.

Ah, o da sam slična Fenici, da mogu

mrtva svitu, srićna, velim, živit Bogu!

Mnim, da ništo spada s mene, da sam prosta:

mislim, kako sada ja slobodna postah!

O vrućino živa, o lito duhovno,

sve mi dosađiva sad, što je svitovno!

Čini mi se da se na pepela crne

gore i na prah se vas svit priobrne.

Dižem ruke kao poletit želeći:

"Ah, tko bi mi dao krila!" govoreći.