Sveta Rožalija/Dio drugi/6
VI. Rožalija, vidjevši priliku Isusovu, cvili i uzdiše.
Strahom gledam opet, vidim krajem oka:
- visi Isus propet, vidim ranu boka,
vidim - jao! - i moga resenja grihotu,
- na glavi britkoga od trnja strahotu.
Vidim - jao! - lice, nije u njemu njega,
- moje ga ružice pogrdiše svega.
Stid me žarki smeta, jadna padoh nice,
- kao da mi krv sveta udari u lice.
Užegoh se, ćutim, i da gori, znadem,
- obraz ognjem ljutim, a gdi sam, ne znadem.
Onda Ljubav: "To je od kitenja milo,
- Rožalijo, tvoje - eto vidiš - dilo!
S tebe on na ovom križu takov visi,
- ti kiteć se s novom mukom ga uzvisi.
Sunce njegovoga lica se obrnu
- s rumenila tvoga na grdoću crnu.
Tvoje ruho njega i tvoja je ruka
- prid očima svega ogolila puka:
ona iz kosa novu oko svetog čela
- jest krunu trnovu kiteći se plela.
Tko će tajit moći da još kriva nisi?
- Evo te na oči osuđuju grisi!
Ti li ove glave (kaže prstom čudo)
- od trnja krvave vridno jesi udo?
Nesrićnice, to li moreš gledat živa,
- da od gorke boli ne izdahneš kriva?"
Većma se zastidim, projdoše me znine,
- od strašne problidim ogledala sine:
iste od straha staju naježeć se kose,
- kao i one znaju, da se grišno nose.
Pokleknem, zaječim i padnem tri puta,
- tri se dignem; klečim jadom poniknuta.
Suze me poliše dužne teći u vike,
- premda se izliše kao poplavne rike.
Tecite pokorne, velim, prez pristanka,
- rike neumorne, do smrtnoga danka.
Dižem i protežem, pletem, kršim ruke,
- spuštam i rastežem od čemerne muke:
s nokti, ženskim mačem, lice ranjam, derem,
- što ne mogu s plačem, da krvjom operem.
Grih moj ispovidam. Na kose prosute,
- da skubem, raskidam, dižem ruke ljute.
U zao čas nike taj ures izniše
- i kose na slike od zmija zaviše.
Kad je prva sidla kod oglednog stakla,
- o da bude vidla strah u njemu pakla,
ali da joj dade vidit ogledalo,
- kad se gledat stade, što je meni dalo!
Ali toj ludosti služit ne htijući
- hotih od ljutosti na sto strana pući.
Ne bi na to pošla nit od plača grozna
- na smrtni jad došla, da takva što poznah.
Životom se dilim trgajući lase,
- vapijući cvilim u žalosne glase.
"Ja se resih!"... Riči dalje mi ne pusti
- mukli jad izići iz tužbenih usti,
nego istom što dišem, kamenita mučim,
- s plačem riči pišem po licu tekućim
i govorim š njime, što bi reći rada:
- riči jesu nime suza, koja pada.
Pismo od suza vrućih Ljubav gledat stane,
- s pogledom štijući na milost se gane.
Ljuto lice, koje prije naoblači,
- razvedri i moje srce š njim objači.
Ja se, veljah, resih, Isuse ljubljeni,
- zato takov jesi sada jadnoj meni!
Ja te, ja uvridih, i ova je ruka,
- s kojom ja provridih rane tvojih muka!
Tužna od kosa brigo, kada k mojoj glavi,
- k tvojoj ruku digo, da nju iskrvavi.
Kada si to smila, ruko, kad se ganu,
- prije krvnog dila, ah, što ne usanu!
Ti na križ imaše prigvozdena biti,
- kad moja htijaše glava da se kiti.
O smionost! Kako, Isuse propeti,
- slipa mogah tako izić iz pameti!
Tužna i crna noći, u poslu opakom
- s kime umah oči ti oslipi mrakom?
Sakri zrake tvoje, sunce, - što si izašlo,
- kad mi u tminu moje krvavu jest zašlo?
Ah, na pokornice izgled Mandaline
- tecite niz lice bržje, suze line!
O, da vas prolivam, da Isusa noge
- i š njome umivam moje zloće mnoge,
da mogu, što hoću, isprati do smrti
- od gizdosti zloću i s kosami trti,
neka, kako bolje grišne kose mogu,
- one zadovolje uvriđenu Bogu!
O drago ogledalo, što u tebe prije,
- Isuse, gledalo oko duše nije,
da ona videći do sad slidi tebe,
- kako bi slideći vidla lipu sebe!