Sveta Rožalija/Dio drugi/8

← VII. Rožalija, vidivši u ogledalu sunce, od njega ugrijana na novi život priporodi se na izgled ptice, imenom Fenice.

Sveta Rožalija —  Dio drugi 8 autor: Antun Kanižlić

IX. Rožaliju priobučenu u pustoš Ljubav nebeska prinese. →

VIII. Rožalije uzdisanje u ostavljenju svita.

Zbogom, diko svita, minuća dobroto

i na način cvita venuća lipoto!

Lipoto nesrićna, ti dangubo moja,

kako mi sad srićna je nesrića tvoja.

Je li da umrle puti blato kitim,

a od neumrle duše nit se sitim?

O brezumna vila, koju kiti zlato,

a pod snigom tila grišno krije blato!

Ogledalo tila stavljaju prid oči,

da od lika bila i kosa svidoči,

ogledalo duše za leđa i za se,

zato nit se skruše niti paze na se.

Ali da bi znale, kakve su, bi doli

on čas mrtve pale od straha i boli:

duša crna i ružna u lipomu ruhu

prilična je tužna paklenomu duhu.

Ah, što jest lipota? Zemlja crna, gnjila,

posli svog života to jest lipa vila!

Što jest slava i dika? Kada munja sine,

njezina jest slika: skaže se i mine.

Još višje tamnosti, ako ću reć pravo,

nego od jasnosti imaš, svita slavo.

Idi druge išti, koji te ne znadu,

oči jim zablišti, da u zlo propadu.

Zbogom, dvori bili, gdi rodna široko

oholost se krili i diže visoko!

Drugo stanje srićno i pribivalište,

koje bude vično, Rožalija ište.

Zbogom od Quisquine i Ruža dva grada,

s kima od starine kuća naša vlada!

Na što mi je tako vladanje široko,

da se utrudi svako, kad ga miri oko?

Biti će mi dosti lakat zemlje tisne,

u koju smrt kosti nigdo skoro stisne.

Zbogom, o mladiću, na druge zaruke

sad idem i sriću od vrstnije ruke.

Ovog zaručnika, lipa, mila, srićna,

imati jest dika, srića, radost vična.

On prsten moj tebi ote, ljubav moju

on prikupi sebi. Po što? Za krv svoju.

Zbogom, slatka mati i ćaćko! Znam da ću

uzrok gorak dati vašoj brigi i plaču.

Zašto se ne javljam? Jer ako bi znali,

da ja vas ostavljam, na put bi mi stali.

Znadem da vas smutim i da ću probosti

rodno srce ljutim mačem od žalosti, -

srce, iz kojega premda rike isteku

žalosne, mojega vraćenja ne steku.

Neharnu ćeš zvati i ditinsku hranu

žalit hoćeš, mati, od tvog mlika danu.

Sa svim tim, da nosim k vam ljubav, ne dvojte,

neg ponizno prosim, zamirit nemojte.

Čula jesam: ako otac i na vratih

prostre se, da tako odlazit zakrati, -

ako cvili i ječi, da ti put prisiče,

na pragu ležeći: "Nejdi, dušo," viče,

"vidiš starost moju, snig na glavi sidi,

trešnju noga, koju smrt, da stigne, slidi!

Ćaćku prije tvoga do groba sprovodi,

s Božjom posli toga blagoslovom hodi" -

ako se to zgodi, ti po njemu gazi

ter k Isusu hodi i po ovoj stazi.

Premda kose prospe, trga, lice grebe

za Boga i Gospe ime proseć tebe,

plačuć pokaziva prsi jadna mati,

kad Isus poziva, idi, nemoj stati.

Ti oči plačuće gledaj okom suhim

i jauk sve kuće ćuti uhom gluhim.

Zato Božja i meni pričija jest služba

nego plač rođeni, briga vaša i tužba.

Zbogom i sve zlato, biser, cvitja kite,

od očinstva dato blago, zlatne svite.

Tko zna, dok smrt teći životu dopusti!

U naglom će reći: "Odlazi, sve pusti!"

Volim dragovoljna sada za života

neg poslje nevoljna silom bit sirota.

Isuse, uzeti sad ću blago veće, -

tebe, koga oteti niko u vik neće.

Svete rane tvoje kamenje su drago,

biser, cvitje moje, zlato i sve blago.