Sveta Rožalija/Dio drugi/5

Sveta Rožalija — Dio drugi 5
autor: Antun Kanižlić

V. Ljubav nebeska Rožaliji s ogledalom prikaže se.

K ogledalu skočih. Nut, kano da svane,

Mladić mi prid oči s ogledalom stane, -

jasni Mladić, koji malo da lipotom

srce iz prsi mojih ne uze životom.

Svita mu je zlato čisto, po svih stranah

zvizde na njoj misto kažu, gdi je tkana.

Srce i dva krila goruća brez dima,

kao da bi bila zlatni oganj, ima.

Sja na vrhu glave od krune zlamenje, -

zvizde li su prave, rajsko li kamenje?

Iz njih plamen mili nemirno gorući

diže se i sili u nebo idući.

Luk nosi niz rame, strilom se zapriti, -

mnijah da se na me kao jednom hiti,

jerbo se sva smutih, srce mi se ganu,

kano da zaćutih slatko vruću ranu.

Ositih se tko je: studenije od leda

rastapa se moje srce, kad me gleda.

"Ljubav Božja", rekoh, "o Mladiću, jesi!

Kako tvoje stekoh došastje s nebesi?"

Premda je biloga lica Mladić mali

i oka miloga, š njime žarko pali.

Obraz užeženi - nije Ljubav veće,

nego ljutost - k meni obrati i reče:

"Ogledaj se! Tvoga od lica što sudiš?

I što od ovoga? Ah, zašto se trudiš?"

Gledam. "Jesus! Što je?" zaviknem, odstupim.

Vara li me moje oko? Natrag stupim.