Sveta Rožalija/Dio drugi/3

← II. Rožalije nemoguće zaspat nepokoj.

Sveta Rožalija —  Dio drugi 3 autor: Antun Kanižlić

IV. Rožalija se kitit ustade prid ogledalom. →

III. San Rožalije od zore.

O kako bi htila, da je kazat moći,

sve što sam ja snila onda od po noći!

Što? Znate, o čemu tko većma se stara,

to meće san njemu prid oči, s tim vara.

Vidla sam na gori jednu vilu lipu,

svu priličnu zori u čovičjem kipu:

stajaše prid vrati rumenoga Jutra,

kao da ništo zlati zdvora i iznutra.

Sve se tu rumeni, neg samo što vrata

činjahu se meni da su od čista zlata.

Što to, mislim, radi? Jeda onud hodi

Zora, kada mladi Danak s Jutrom vodi?

Jeda kroz ta vrata sunce, kralj od dana,

iđe s koli zlata od istočnih strana?

Ružam odivena goraše ta vila,

obraza rumena, čela jasno bila.

Očiju je plavih i od jasne rose

(il je biser pravi?) biserne su kose,

koje kada prosu, ugleda da doli

kao biser rosu kapajući proli.

Što će, reko, biti sad? I vidim travu

i cvitje da piti željno diže glavu.

Vidim, liljan bili, kralj od cvita, ziva.

Tko zna, zašto! Vili jeda zafaljiva,

što ga kiti rosnim biserom i goji,

kad žedna radosnim kapljicama poji?

Vidim, ruža pusta, koju suša mori,

da rumena usta kano diže gori:

ili se veseli, ili da još rosi,

uzdišući želi i od vile prosi.

Vidim opet vile nove, koje jesu

sve jednake bile u licu i resu.

Ako se vas dugi dan tko bude mučit,

on jednu od drugih neće mi razlučit:

nit je od njih koja deblja niti tanja,

nit je (osim broja) višja niti manja.

Dvanaest tih vidih vila, to jest Ura:

jedna drugu slidi i prid sobom tura,

svaka broj svoj ima na glavi od zlata,

to je biljeg njima, koga jesu sata.

Onde one svako jutro rano dođu

čekajući tako sunce, da š njim pođu,

da po dnevno vrime svaki dan ga vode

i po redu š njime na izminu hode.

A sunce dan cili na dvanaest dila

da pravo razdili, pazi na broj vila.

Zatim čuh da ptica slavićak se glasi

i š njim prepelica među žitni klasi.

Onda mislim: "Što je? Raduju se zori!"

Zato opet moje oči digo gori.

Vidim: nosi u krilu ona prva vila

malu svitlu vilu, jer je Svitlost bila,

koja, ne znam kako, veća čudno biva

neg da rastuć tako i svitlije siva.

Onda svitla vila, ne znam, ili skoči

il odleti, - krila ne smotriše oči.

To znadem, da bile, kud god leti, zrake

prosu kano strile oko strane svake.

Znam da se zabili svagdi, gdi prosine,

zato crni krili prid njom biže tmine.

Biži od biloga crno, čudo nije,

nego od svitloga da se svitlo krije:

biže zvizda čete s Misecom, nit smiju

ostat niti lete, neg se muče kriju.

Što se, mislim, boje? Što Misec ne sviti?

Kud s Danicom svoje zvizde krijuć hiti?

Jeda se zakriva bižeć, da uteče,

da ga kano kriva Svitlost ne zateče,

jerbo sviti zloći i dilu opaku,

koje se u noći čini i u mraku,

il jer Sunce ima na kraljestvo doći,

a kraljevat dvima nije ujedno moći.

Zato Misec š njime na izminu vlada:

Sunce u dnevno vrime - Misec, kad noć pada.

Vidim još jednoga, ali kao u mraku,

obraza čudnoga da leti po zraku.

Vidim da mu visi još perje na glavi;

zato rekoh: "Ti si, nakazo, San pravi!"

Šarene imade svite, jer zna šarat,

to jest laži znade različite stvarat.

Čudo, jer sve klima glavom, da ne pade,

kao da mu se drima, - što li je, tko znade?

Biži on, i koje ne znam misto traži

vodeć sobom svoje sanjke, svoje laži.

U svemu su slična snu ocu ta dica,

neg što su različna među sobom lica.

Kakvoga je koje, sve pamtit ne mogoh,

kano da se roje pčele, bi njih mlogo:

jedne su radosna lica, jedne plaha,

a jedne žalosna i blida od straha;

jedne plemenita, dragost iz njeg siva,

jedne ognjevita kao munja živa;

jedne kao od žuta voska da su bila,

a jedne naduta i još mokrih krila;

jedne dragomila, jedne ništo tužna,

jedne - nisam smila gledat - strašno ružna.

Biže sanjke, reko, jer njih briga rana,

ustavši, daleko tira od svog stana.

Tira jih s alatom od poslova sila

iđuć za zanatom na različna dila:

jedni iđu štiti, jedni s metlom mesti,

jedni s iglom šiti, jedni s lanom presti,

jedni iđu kruh peći, jedni orat s plugom,

drugi hranu teći s rukoumju drugom.

Međuto poleti i lipa ozgora

vila mi doleti od jasnoga dvora.

Na me se nasmije, k meni zaviriva,

a kada se smije, zlatom vedrim siva;

ter k meni doteče i s rumenim usti:

"Dobro jutro", reče, "posteljicu pusti!"

Probudih se. Što je, rekoh, od prozora

vidim sobe moje, rumeni se zora!

Kakva me probudi u snu, mislim, vila:

sićah se i sudih, da jest Zora bila, -

zora, a ne vila, jer i nime zore

zraka svitlost bila probuditi more.