Sveta Rožalija/Dio drugi/2

I. Knjiga u kipu Rožalije iliti Rožalija ista majci govori. Sveta Rožalija —  Dio drugi 2
autor: Antun Kanižlić
III. San Rožalije od zore.


II. Rožalije nemoguće zaspat nepokoj.

Od onoga dana nastojah o tomu,

da ja budem zvana lipa, draga momu.

Najveća me briga užeže, kad stiže

jednu večer knjiga, da se k nami diže.

I misleći mlogo, kako je ćud mlada,

niti prospat mogoh nakitit se rada.

Sad da gledam sati, svićicu užegoh,

sad se opet vrati na perje i legoh.

Nit pravo počivam nit sam pravo budna,

i jer ne počivam pravo, sva sam trudna.

Kud se god okrećem, ili se na livo

il na desno mećem, svakako je krivo.

Ah, usnut ne mogu: sada se rastežem,

sad ruku, sad nogu zivajuć protežem;

sada se otkrivam, jer s' od muke znojim,

sad se opet pokrivam, sada ure brojim;

sada zapopivam, sad žmirim i šutim,

sada san zazivam, sad se na san ljutim.

Zazivam: "Snu, gdi si? Jeda drag i mio

svu dragu noć nisi meni vazda bio?

Ah, doleti amo, pol će noći proći:

o da hoćeš samo za tri ure doći!

O slatki pokoju, usnuo si, što li?

Ah, daj nepokoju, mojoj lik sad boli.

Gdi mi se zabavljaš? Spavni li mak bereš

i za me pripravljaš, da postelju stereš?

O željni i mili, dođi, zadosti je;

da mak usnut sili mene, triba nije.

Dođi, snu moj, moje tebe oči traže:

nejma ovde, koje ti se bojiš, straže,

nit ima prid naši tužne brige vrati,

da te suhim straši licem i odvrati.

Što ti na put staje? Nit sad kukuriče

pivac, nit pas laje, niti čeljad viče.

Ne vidiš li mene? Koja ti je draga

i u jutru, vene njoj i pada snaga.

Što ti doći krati? Posteljica meka

- k meni se uvrati, snu moj - tebe čeka.

Ah, nije te moći dozvat! Kud mi ode?

O muko, o noći crne, crni rode!

O muko! Jer kripi pokoj, pokoj nisi.

O muko, o slipi, o snu gluhi, gdi si?

Ode! Kod težaka još na daskah golih

i gnjilih ležaka svu noć hrkat voli,

ili vrime krade službi dužnoj bditi,

nit joj lupež dade presti, vesti, šiti.

O, iđi brez traga, ti blago, ti vrime

i dražji od blaga život kradeš š njime!

S tebe noćne čete razbojništvo vodi,

i krađa na štete s dugom rukom hodi.

S tebe ob noć klije oganj, s tebe plane

nit se utrne prije, neg kad tužno svane.

Ti si i drugih kvara uzrok: mlogi s tebe

gube svrh dobara tilo, dušu, sebe,

kojim život zađe prije u vičnje tmine,

nego jim izađe sunce i prosine.

Ti ćućenja vežeš i razum, da š njime

i volju i svežeš čovika sasvime.

O nakazi ružne, baš je prava vika

na te, da si tužne smrti živa slika,

jer čovika tako smičeš bolji dio,

kad on spava, kako da bi mrtav bio,

mrtav, kako znamo, u kripostih svima;

što diše, to samo od života ima.

Sad opet zašutim, i da višje nije

od po noći ćutim, koja ura bije.

Sad mislim: stvar nije čovik neumrla,

jer je u snu prije smrti stvar umrla.

Sad opet zažmirim, sad se dižem gori,

k prozoru zavirim, je li vrime zori.

Sada žešće ljuta, žešće san proklinjam

i zoru sto puta da sine, zaklinjam.

Proklinjam: da znadeš, neću te ni molit,

jerbo se ne dadeš, snu gluhi, izmolit,

nego ću ti moju dužnost željom platit

i na miru tvoju navrgnuvši vratit.

O linčino grda, snu gluhi, noć prođe,

a ti, srca tvrda i gluha, ne dođe.

A po zlu pošao, što ne htio, srio,

kad nisi došao nit me tišit htio!

Nit mira imao, nit što ikad snio,

nit kad zadrimao, nit, što jesi, bio,

nit perja vidio, nit za pokoj znao,

nemir te slidio, nepokoj te klao!

Neka ti se svako perce u trn stvori

ili nek te kako trn bode i mori.

Kamo noćit dođeš, nek ti dračje beru,

i kad spavat pođeš, š njim postelju steru.

Mak ti ne rodio, i ako ti rodi,

led mu se zgodio, da vas po zlu hodi:

neka ti ga svega grad s vitrom povali,

nek ti još mraz njega u klicah opali.

Sve, što čini spati slatko i duboko,

ne htilo ti dati da zatvoriš oko.

Nek ti u glavi kuje nemir, nek ti buči,

nek te tuga kljuje i nepokoj muči.

Svako, što imade glas, neka te smeta

ni drimat ne dade, nakazo prokleta.

Nek te smeta buka, praska, vriska, jeka,

škripnja, rika, tuka, lupa, vika, zveka.

Zatim ja zazivah zoru, kako rekoh,

jer još ne prosiva budući daleko.

Sini, zoro, sini, kad me biži sanak,

ti mi mrak izmini vodeć bili danak.

Tako ti sunašca i danka, o zoro,

nemoj mi srdašca kinit, sini skoro!

Jeda te san tavni, da na ruža spava,

on moj zlotvor glavni, jošter zadržava?

Tako ti sunašca i danka, o zoro,

nemoj mi srdašca kinit, sini skoro!

Jeda se odivaš i kitiš za gorom

ili se umivaš rumenime morom?

Što mi se umivaš? Lipa si i čista.

Što mi ne prosivaš, o lipoto ista?

Tako ti sunašca i danka, o zoro,

nemoj mi srdašca kinit, sini skoro!

Ah, ustani gori i za svitlost tanku

jutrnja otvori vratca malom danku.

Tako ti sunašca, otvori, o zoro,

nemoj mi srdašca kinit, sini skoro!

Sini; zvizda, koja tebe navistiva,

Danica te tvoja sivajuć poziva.

Tako ti sunašca i Danice, zoro,

nemoj mi srdašca kinit, sini skoro!

Jeda ružičnoga kitiš iza dola

još rumenka tvoga konjica i kola?

Jeda željna ići na njeg uzdu vrže?

O kada ćeš stići! Kao da čuh, hrže.

Hoće li mi skoro noć žalosna minut?

Uzdisana zoro, kad ćeš mi prosinut?

Tako ti sunašca i danka, o zoro,

nemoj mi srdašca kinit, sini skoro!

Ali višje puta većma je moguća

rič oštra i ljuta neg molitva vruća.

San u doba gluho, kad po noći prođe,

kao da je čuo proklinjanje, dođe.

Il mu zora reče, da se k meni digne

i brzo poteče, dok i ona stigne,

jer kad se umorih uzdišući tako,

oči mi zatvori, ali ne znam kako.