Sveta Rožalija/Dio četvrti/4

III. Rožalija s bičem pristraši Ljubićka, koji s Razbludom pobigne. Rožalije suze na ruže bile, a krv na rumene se obrati. Zafali Gospi. Sveta Rožalija —  Dio četvrti 4
autor: Antun Kanižlić
V. Rožaliju Ispraznost svita napastuje.



IV. Rožalija, u snu hotijući zagrliti Gospu i Isuska, probuđena najde se držeći u ruci križ i patrice. Ljubav ruže u vinac plete. Nauk.

Kad dovršim sveto Marijansko dilo,

zadrimam, i eto što mi se je snilo:

Viđa mi se Diva prid očima mojim

da u zlatu siva z dragim sinkom svojim.

Zvizde krune glavu, nogam se podlaže

Misec i nju pravu Gospu od neba kaže.

Suncem je obstrta; sinka križ jest slava,

kojim jest satrta moć paklena lava.

I nut, čudno sva se špilja priobrati,

kao od lica da se nebeskog pozlati.

Drugo špilje nije viditi zlamenje

neg priprosto prije, sad drago kamenje.

Zlatno kamenitih na pećine stinah

jasni se i sviti od bisera cina.

Misto trnja strmi po čudnomu zlatu

zelene se grmi i biserom cvatu.

Mislim, gledam, gdi sam, moja špilja gdi je,

jesam li il nisam, gdi bih vazda prije.

A k meni Divica i sinak medeni

obratiše lica i pogled ljubljeni, -

pogled oni, koga premda u snu uživah,

bude srca moga raj, dokle sam živa, -

pogled, srce koji tako mi potegnu,

da slobodu mojih ruka ne ustegnu,

neg poljubit smijah celovom umrlim

ruke i još htijah da nju i njeg grlim.

Ali u to vrime dignu se sprid oči

viđenje; za njime, da sustavim, skočih.

Zavapim moleći: "O Divo, o Sinu!"

križ njegov držeći, - i nuto, sve minu.

Probudim se, gledam; na viđenje moje

misleći pogledam naokolo, što je.

Ositim se, kada sanjah, Gospu da bi

sustavila, tada ja patrice zgrabih

i križić: doisto, najdoh se klečeći,

krunicu namisto Gospe ja držeći.

O Sinu prilipi i pričista Mati,

što me (velim) slipi i gledat vas krati?

Ne čudim se što je na prihod Divice

u snu špilja svoje prominila lice.

Takvoga uresa jedan pogled more

puste na nebesa priobratit gore.

Ljubav (vidim) uze onda ruže brati,

na koje se suze i krv priobrati:

Majki bile dade, a rumene prije

Sinku; druge stade da u vinac vije.

Ne plete do kraja; kada na po dojde,

prikaza tog raja iščeznu i projde.

Onda u dragosti srce moje i slasti

počme od radosti kao ruža cvasti.

Mislim, što jest služit Bogu, Boga uživat,

u vik se š njim združit, u njem naslađivat.

Ah, kakva je srića njega u vike ljubit,

ah, kakva nesrića u vike izgubit!

O svitovne ćudi! Kad Razbluda mami,

što jest da poludi i da se pomami?

Što luda veselje, koje istom draži,

a nasitit želje nije uzmožna, traži?

Što ne traži njega, koji jest pričista

radost, blaga svega pun, lipota ista?

Viđenje prošasto, kad razmišljah što je,

Ljubav krune zašto ne dovrši svoje,

u srcu se smetam, ništo će se zgodit,

napast će, zgonetam, silu na me vodit:

u došasto vrime boj me čeka veći,

valja vinac š njime dovršit i steći.