Razgovor ugodni/Pisma od boja Jure Kastriotića i cara Murata

← Pisma od Jure Kastriotića i njegove majke Vojsave

Razgovor ugodni naroda slovinskoga —  Pisma od boja Jure Kastriotića i cara Murata autor: Andrija Kačić Miošić

Pisma od ženidbe i udaje Mamice, sestre Kastriotića →

Pisma od boja Jure Kastriotića i cara Murata na 1443.

  Telar viče od jutra do mraka
u bijelu gradu Carigradu:
„Ko je godir od stola careva,
čestiti je car zapovidio,
da se sjutra na divanu nađe!

  Kad je sjutra jutro osvanulo,
skupiše se na divan gospoda:
mlade paše, age i spahije.
Tiho im je care besidio:

  “Poslušajte, paše i kadije
i ostale age i spahije!
Bojak bismo s kraljem od Epira,
bojak bismo i pridobismo ga.

  Dade meni pô kraljestva svoga,
i četiri u tutiju sina,
i još meni davaše arače,
da mu svitle ne otimljem krune.

  Kadli umri od Epira kralju,
dozvao sam ja njegova sina,
po imenu Juru Kastriota,
kogano sam lipo milovao.

  Davah njemu krunu od Epira,
koju mu je babo uzdržao,
da kraljuje i da harač daje,
kako mu je i ćako davao.

  Ne kti Jure uzeti kraljestva,
već se meni zakle na ćitapu,
da on mene neće ostaviti,
nego krvcu za mene proliti.

  Ja virovah onoj zmiji ljutoj
i othranih zmaja u nidarcu:
a sad me je Jure odbignuo,
Muhameda sveca pogrdio.

  Poslah njega k ravnoj Ungariji,
da boj bije Sibinjanin Jankom,
al nevirni Kastriotić Jure
svu izdade silnu vojsku moju

  i pogubi pašu kapetana
i mojega ćatu velikoga,
samo dvajest hiljada vojnika,
pak pobiže k ravnoj Arbaniji.

  Uze tvrdu Kroju na privari
i posiče krojskog kapetana;
uze krunu starca babe svoga
i podloži njegovo kraljestvo.

  Što god nađe da je sunećeno
po Epiru i okolo njega,
ter se ne kti krstom prikrstiti,
sve isiče, niko ne uteče.

  A ni to mu dosta ne bijaše,
već ulize u kraljestvo naše,
robi, pali sela i varoše,
siče, kolje malo i veliko.

  A sad mi je tužba dodijala
da vojnika nejma na krajini
koga Jure nije pogubio,
pogubio oli zarobio;

  da se bila dvora ne bijeli
koga nije ognjom opalio;
da nejmade majke ni ljubovce
koja nije u crno zavita.

  O gospodo paše i kadije
i ostale age i spahije!
Nije l' koga porodila majka,
da otiđe do Epira ravna

  i osveti krvcu prolivenu
čiste vire sveca Muhameda,
da pogubi Juru Kastriota
koji mi je puno dodijao?

  Ko pogubi onu zmiju ljutu,
il pogubi il dovede živa,
čestita ću njega učiniti,
od Epira krunu darovati.“

  Umukoše paše i kadije
i ostale age i spahije,
a veziri k zemlji pogledaše,
ali ne kti silni Ali-paša,

  veće caru tiho odgovara:
„Evo, care, desna ruka moja
i u ruci britka sablja ova,
kojano je krvce napojena,

  a tako se moje ne napila,
ona hoće osvetiti tebe
i pogubit Juru Kastriota,
kogano si sinkom odgojio!“

  Kad je care njega razumio,
silenu je vojsku sakupio,
sve konjikâ po izbor delijâ,
silne vojske četrjest hiljada.

  Razviše se svioni barjaci,
udariše careve borije,
ode vojska k ravnoj Arbaniji,
prid njome je silni Ali-paša.

  Malo vrime postojalo biše,
glas dopade Juri Kastriotu,
da na njega ide Alipaša.
Kupi Jure vojsku po Epiru:

  osam hiljad silenih konjika,
sedam hiljad poizbor vojnika,
usve vojske petnajest hiljada,
ali je to ognja žestokoga.

  Pod Krojom je vojsku pribrojio
pak je svojoj družbi govorio:
„Da idemo, mila braćo moja,
pozdraviti silnog Ali-pašu!

  Nemojte se, braćo, poplašiti,
što je veće vojske u Turaka:
oni slave svoga Muhameda,
a mi lipo ime Isusovo.“

  Kada Jure svrši govorenje,
učini se veliko zlamenje;
svi konjici konje posidoše,
britke sablje pišci pripasaše.

  Razviše se svileni barjaci,
udariše bubnji i svirale,
u vojsci se činjaše veselje,
oko vojske tuge i žalosti.

  Plaču majke jedine sinove,
plaču ljube svoje zaručnike,
mala dica majke gledajući,
plaču seke milu braću svoju.

  Svojoj braći pute priticaše,
priticaše ter ih celivaše
hvatajući konje za diždume,
ne bi li se koji povratio.

  Majke svoje skiduju đerdane,
a ljubovce zlatne prstenove,
dijevojke vince pozlaćene
ter zavite meću na otare.

  Uz otare ruke raspinjale,
da bi majke sinke pričekale,
a ljubovce svoje zaručnike
i sestrice milu braću svoju.

  Otolom se vojska podignula
i otiđe suproć Ali-paši.
Kad su bili na polje Dibrensko,
onde ih je noćca dostignula.

  Tute oni pobiše barjake
i po polju bile čadorove.
Kad je sjutra danak osvanuo,
poče Jure razređivat vojsku.

  Blizu polja gusta gora biše;
u toj gori postavlja busije,
tri hiljade silenih konjika,
prid njima je Amedža vojvoda.

  Amedži je Jure govorio:
„Ej, sinovče, drago dite moje,
postoj, sinko, u gori zelenoj,
drži tvoju na okupu vojsku.

  Ali nemoj prija udarati,
neg se počme krvca prolivati.
Kad ugledaš dvi vojske ognjene
i barjake turske i kaurske,

  ti ćeš izać iz gore zelene,
na Turke ćeš juriš učiniti,
pristrašit ćeš svu vojsku carevu,
ter ćemo je pod mač okrenuti.“

  Amedža je njega poslušao
i otiđe u goru zelenu.
U ta doba silni Ali-paša,
na polju je vojsku razredio.

  Od konjikâ krila učinio,
za krila je pišce postavio,
među krila Jure ulizao,
oko njega pišci i konjici.

  Iza sebe stražu ostavio,
sve konjika dvanajest stotina,
prid njima je bane Vranjanine
koji biše junak od starine.

  Vranjaninu Jure govorio:
„Drži, bane, na okupu vojsku,
ali nemoj prije udarati,
neg udari iz gore busija.

  A kad udre iz gore Amedža,
ja ću vojsci krila razmaknuti,
tvojoj družbi pute otvoriti,
nek udare čili na umorne.“

  Malo vrime postajalo biše,
dade Jure od boja zlamenje.
Tu se dobri konji razigraše,
udariše bubnji i svirale.

  Tu se britke sablje povadiše,
a bojna se kopja položiše;
tu udari konjik na konjika,
tu se poče krvca prolivati.

  Kada vidi Amedža vojvoda,
da se silne vojske udariše,
iz potajnih udari busija
kano vuče iz gore zelene.

  Tri hiljade kopjâ položiše,
tri hiljade sabljâ povadiše,
učiniše juriš izazada,
siku jadne Turke iznenada.

  Kud Amedža s vojskom dopiraše,
na alaje Turke razgonjaše.
Ta nenadnja iz gore busija
strah zadade svoj vojsci carevoj.

  Kad to vidi Kastriotić Jure,
svojoj vojsci krila razmaknuo,
Vranjaninu pute otvorio,
pak udriše čili na umorne.

  Tu se teška krvca prolivaše,
do neba se jedan glas čujaše
od velike jeke i jauka:
Turci zovu sveca Muhameda,
a kršćani ime Isusovo.

  U tri ure boja žestokoga
pade mrtvih silenih Turaka
dvajest i dvi hiljade konjika,
dvi hiljade osta u sužanjstvu.

  Od vojnikâ Kastriotić Jurja
pade mrtvih pišac i konjika
dvi stotine i dvajest junaka;
toliko ih ranjenih bijaše.

  Kada vidi silni Ali-paša,
da su njemu Turci izginuli,
skupi ono zdravih i ranjenih
pak pobiže k bilu Carigradu
brez barjaka i brez čadorova.

  Osta Jure s vojskom na mejdanu,
dok pokupi turačku odoru
i dok rane zavije junakom,
pak otiđe na turske mejaše.

  Svu je tursku zemlju porobio
i zdravo se natrag povratio.
Nije majka rodila junaka,
što je majka Skenderbega Jurja.