Razgovor ugodni/Pisma od Jure Kastriotića i njegove majke Vojsave

← Pisma od mejdana Jure Kastriotića

Razgovor ugodni naroda slovinskoga —  Pisma od Jure Kastriotića i njegove majke Vojsave autor: Andrija Kačić Miošić

Pisma od boja Jure Kastriotića i cara Murata →

Pisma od Jure Kastriotića i njegove majke Vojsave

  Sanak snila Vojsava kraljica,
virna ljuba kralja od Epira,
po imenu Ive Kastriota,
sanak snila, u sanku vidila,

  da je ljuta zmaja porodila:
krila su mu Epir pokrivala,
k Carigradu glava dopirala,
koja žive Turke proždiraše.

  Kada li se od sna probudila,
u njojzi je čedo proplakalo;
suzicam je lice oblivala,
Ivanu je sanak povidila.

  Kad je Ivan ljubu razumio,
lipo joj je sanak tomačio:
„Sto si, ljubo, u sanku vidila,
da si ljuta zmaja porodila,

  to ćeš rodit golema junaka,
kojino će caru dodijati.
Što li krilim Epir pokrivaše,
to će branit sve kraljestvo naše.

  Što l' j' u tebi čedo proplakalo
nejako će biti odvedeno,
za njime ćeš suze prolivati,
ali će se dite izbaviti.“

  Još ne prođe nedilica dana,
porodila Vojsava kraljica
lipo čedo, prija neviđeno,
zlamenito, prija nerođeno.

  Na čelu mu od krune zlamenje,
a na ruci od brijetke ćorde.
Čudila se epirska gospoda
gledajući po njemu zlamenja.

  Majka čini veliko veselje,
svoga sina šalje na krštenje,
lipo mu je ime postavila,
lipo ime, Jure dite mlado.

  Kada li je dite ponareslo,
Vojsavi je loša srića bila:
Arbaniju Turci porobiše,
od Ivana arač zapitaše

  i četiri u tutinu sina:
Reposija prvorođenoga,
Konstantina i Savišu mlada,
Juru dite, sinka najmlađega.

  Ivanu se drugo ne mogaše,
jer mu biše Murat dodijao,
već mu daje blago nebrojeno
i četiri u tutiju sina.

  Za njimam je majka izlazila,
sva u crno biše obučena,
od žalosti kose razplitala,
bilo lišce suzam oblivala.

  Da je komu poslušati bilo,
kako cvili Jure, dite mlado!
Fataše se majci o grjocu,
suze roneć majci govoraše:

  “Ostaj z Bogom, mila majko moja!
Vidiš li me, vidim li te veće...
I fala ti na mliku bilomu,
s kojim si me, majko, zadojila.“

  Majka sinka lipo celivaše,
suze roni ter mu govoraše:
„Odi z Bogom, drago dite moje,
ne privrni svete vire tvoje!“

  To izusti, na zemljicu pade,
a Turci joj sinke povedoše
priko ravne zemlje Arbanije,
sva četiri caru darovaše.

  Kad je care Juru razgledao,
zlamenje je na njem ugledao:
britku sablju na desnici ruci,
svitlu krunu na glavi junaškoj.

  Goji njega u dvoru bilomu.
Kada li je dite ponareslo,
ne bijaše takoga junaka
u Turčina ni u kaurina.

  On na mejdan često izlazaše,
na mejdanu glave odsicaše,
po vazdan se džilitaše s Turcim
ter ji često s konja obaraše.

  Maleno je vrime postajalo,
majka njemu bilu knjigu piše
da mu biše babo priminuo
u Krojanu, gradu bijelomu.

  Turci njemu oteše kraljestvo,
osta jadna Vojsava kraljica
i brez kralja i brez kraljevine,
brez gospodstva i brez banovine.

  Mislio se Kastriotić Jure,
kako bi se caru izmakao,
siroticu majku pohodio
i svoje se krune dobavio.

  Ali mu je srića priskočila:
udariše ungarske katane,
porobiše careve države,
prid njimam je vojevoda Janko.

  Kad je Murat glase razumio,
silenu je vojsku sakupio,
pak je daje Kastriotić Jurju
ter je njemu care besidio:

  “Virna slugo, Kastriotić Jure!
Što god imam u dvoru junaka,
mladi paša, aga i spaija,
nada tebe ne imam junaka,

  koji će mi prid vojskom izaći
i pobit se s vojevodom Jankom.
Pridajem ti silnu vojsku moju
i mojega ćatu velikoga.

  Spomeni se, drago dite moje,
da sam tebe za sina uzeo,
u mojemu dvoru odgojio
i za pašu tebe učinio.

  A kad sam te, sinko, poturčio,
lipo sam ti postavio ime,
lipo ime, dite Skenderbeže,
to će reći: snažni Aleksandro.“

  Kad je Juko njega razumio,
pokloni se do zemljice crne
i podiže Turke vitezove
priko ravne zemlje Romanije.

  Brzo Jure srbskoj zemlji dođe,
na polju je tabor učinio,
iz tabora bilu knjigu piše
ter je šalje vojevodi Janku:

  “Kaurine, od Sibinja Janko!
Ja imadem i za dvoje vojske,
sjutra ćemo na te udariti,
al se nemoj, pobro, poplašiti.

  Spomeni se, Sibinjanin Janko,
da mi jednu viru virujemo:
kada sjutra u boju budemo,
pridaću ti svu vojsku carevu.

  Ja sam sužanj Murat Sulemana,
a sinak sam Ive Kastriota,
pokojnoga kralja od Epira,
kojino je skoro priminuo.

  Murat mi je oteo očinstvo,
majka moja u nevolji cvili,
rad bi moju majku pohoditi
i očinstvo moje prigledati.“

  Kad je sjutra jutro osvanulo,
na Ungarce Turci udariše.
Kad se poče krvca prolivati,
poče Jure natrag uzmicati.

  Kad vidiše age i spaije,
da Kastriot natrag uzmicaše,
koji nije nigda uzmicao,
pobigoše natrag brez obzira.

  Tad Madžari sablje povadiše,
svoja bojna kopja položiše,
dobrim konjem pustiše diždume,
svu carevu vojsku isikoše.

  A kad vidi Kastriotić Jure,
dobavi se ćate velikoga,
nad njime je sablju izvadio
ter je njemu Jure besidio:

  “Udilj piši listak knjige bile,
napiši je od strane careve
i šalji je krojskom kapetanu,
nek mi dade Kroju u Epiru.

  Ako li je napisati ne ćeš,
evo tebi tvrdu viru dajem,
odsiću ti rusu glavu tvoju
i daću je vojevodi Janku.“

  Na ino se ćati ne mogaše,
već napisa listak knjige bile.
Kad se Jure knjige dobavio,
ćatinu je glavu odsikao.

  Pak otide k ravnoj Arbaniji,
i š njime je trista Arbanasa,
sve plemića i gospodičića,
vitezova prija neženjeni.

  Kad je doša u Kroju bijelu,
daje knjigu krojskom kapetanu.
Knjigu štije krojski kapetane,
knjigu štije, a suze prolije.

  Ali mu se ino ne mogaše,
već mu daje ključe bila grada,
poznaje ga, da je poglavica
od sve ravne zemlje Arbanije.

  Kad se Jure ključa dobavio,
družini je svojoj govorio:
„Družinice, mila bratjo moja,
naoštrite svitle sablje vaše.

  A kad bude noćas o ponoći,
što nađete da je sunećeno,
ter se ne će krstom prikrstiti,
isicite malo i veliko.“

  Jedva oni noćce dočekaše,
svoje britke sablje naoštriše;
a kada je o ponoći bilo,
isikoše malo i veliko.

  Kada li je danak osvanuo,
ori Jure visoke munare
tere ziđe crkve i otare,
uze krunu starca babe svoga.

  Svu osvoji ravnu Arbaniju,
što god nađe da je sunećeno,
sve isiče malo i veliko
pak pohodi milu majku svoju.

  Nije zmija zmiju privarila,
što Skenderbeg Murat Sulemana!