Planine/Kapitul 2

Planine — Kapitul 2
autor: Petar Zoranić

Poj i pritvor Žiljbila i Zorice, pripovist

I kako je običaj da većma človik praznujući laznije u razmišljenja svoja zajde, tako ja u nemilost ljubvenu zamisliv se i saznajući da jur blizu konca žitak moj krozi toga biše i ne moguć pravi uzrok izaznati, sam sebe milujući obimi očima mojim vrulje od suz ispustivši i ječeći zdasi mojimi srce užgano u sebi čujah ko u čemeru ljubvenomu utopljeno biše. I tako na moju nesriću plačuć, tužeć se prez pristanka, suze moje u vrulju bruzgom tekući vode joj pridavahu. Uto iz vode izajde vila jedna ali - za pravim jimenom zazvat ju - Napea, ka pran meni dvorna reče: - Nemoj se prvo konca skončevati, jer, kako priča govori, pri roka morš umriti, da rok ne mož priživiti.

Znaj da sam ja gospodarica vode ove; i jer more biti u dil, budi da izdaleče, bližika tvoja po rodu jesam, za pomoć i nauk dati ti iz vode ove izašla sam, jer ti sam po sebi pomoći ne bi mogal, zač gdo ljubi, ta preda, zato providit ne more. Sada sa mnom prez sumnje i straha hodi. - I to rekši za ruku me poja i u vodu ulize ka se prid njom rastupi. I u spilju uliši pridosmo u misto kako da bi navlašnje stanje bilo. I tuj zamišljen steći, čudeć se da u utrobi zemaljskoj stvari te bihu, i tuj vidih usajen žiljak jedan i vele krasno gojeći uzoren.

I uza nj oči u stinu jednu prignuv pismo vidih ko, u pamet povrativ, tako govoraše:

Kako gdo sunčen zrak bude razgledati,

svud mu se vidi mrak kud oči obrati,

od svud mu mrhčati bude dan potamnjem,

a sam bude stati čudeć se zasnićen;

al' kako trisk ognjen žestok lupi uz koga,

ostane oskvrnjen i rascviljen s toga,

razborenja svoga ne more povratit,

toko straha toga vlast bude u njem vrit;

tako prem jadovit, tako rascviljen bih,

tako mi mrznu žit kad ljupčicu zgubih.

U sebi oćutih da se dili s dušom,

srce iz ud mojih ter da idoše s njom;

samo osta sa mnom trud, muka i žalost

i tuga s gorčinom ke skončaju mladost.

Momu žitku slatkost u ničem ne ćutim,

a očiju svitlost pomrknutu vidim.

Kud god se obratim, od svud me grize ujed,

i smrtni strah ćutim i jadovitu zled.

Kako na suncu led prem kopni život moj:

ljubven tražeći sled pogubih žitak svoj.

Pravo se dî ovoj da gdo slidi ljubav,

slidi trudan oboj; ljutu zmiju i zabav.

Ljuta je, dim, tva stav očito, ljubavi;

to poznaju uprav, jer mi srce otravi.

Ti me u ropstvo stavi prigizdavi onoj,

a pak s njom rastavi u najliplji odgoj.

Ne znam, ako lipljoj podložan sam bija,

ali već nemiloj verno sam služija,

malu slast užija i kratku ljubeći,

a dugo želija ufajuć služeći.

Ne mogu neg reći da je uzrok pravi,

da sad mru želeći cić tebe, ljubavi:

ti me u sni i javi jadovno rascvili,

pokol kroz gizdavi oči me prostrili,

dim kad tvoje strili okali u oči nje,

kimi pak uhili udriv srdačce me.

Pravo diju da su tve slasti pune jada,

to poznaju nad sve v mom srdačcu sada,

pačel' još od tada, ajme tužnu meni!

mlajahnu od kada srdačce skoreni.

Vazda su tužbeni bili mi nastoji,

vazda rascviljeni moji ljupki poji.

To su miti tvoji, gdo ti verno služi,

da svi danki svoji jadovito tuži.

Ti m' srce raskruži, nemila ljubavi,

i drugo pridruži i srid njega stavi.

U tvojoj zabavi nikuko nigujuć,

čim se tašće slavi pamet ma gizdajuć

poživih ufajuć u takoj ljubezni

prigodu prehtajuć i lik moj bolezni.

U takoj himbezni misal mu pitajuć,

pohotne ustezni usilno ustežuć,

naporno napiruć želja znam da sada

usilno skončâjuć srdačce pripada.

Dospiva se svada ka sedam lit to je

da rateć obvlada rano srce moje.

Milošća često je za me se ratila,

nemilost evo je napokom dobila.

Biše pripravila utih moja mladost,

budući služila u srčenu vernost:

Napokom nje lipost smilila se biše,

ter jur moju žalost obeselit htiše;

tebi ražali se, ljubavi, na moj goj;

tere poroti se s nesrićom na mir moj,

pake pojamši boj srce me ratiste

i kroz žestok razboj napokom dobiste,

kaštil podložiste srdačca, i takoj

ufanje ubiste, i utih i ugoj.

Ubjen bi moj pokoj, ubjena mâ kripost,

i slast, i raskoš moj, i želja i milost.

Obvlada nemilost, neufanje i s njom

prezrazborna svidost vrgoše srićom môm.

To ti je vlastju tvom, ljubavi nemila;

s nesrićom nemarnom; to su vaša dila.

Srce s' mi zranila, još ti ne bi dosti,

pak u jad stavila od tvoje gorkosti,

a pak nesvidosti, nesrićini dala,

strili nemilosti ka je nastriljala;

sasvim je obvladala ranim srcem mojim;

ko je jur skončala s nerazborom tvojim.

Haj, sada reći smim da si ti, ljubavi,

pitala me gorkim jadom u sni i javi,

u oganj mi stavi srdačce tolikoj,

pamet mi otravi u čemeran jad tvoj.

Ti čini beteg moj da meni biše mil,

ti me podloži onoj s ke sam čestit živil.

A sad je potamnil me mladosti cvitak,

sad se je obalil žitak moj nauznak.

Žitka moga ostanak jur je na smrtni rov

taleći se čas svak u gorkih suzic plov.

Nî, nî od suz daž ov ki bružji cvileći,

da žitka moga tov ki gine kopneći.

Kako kad žaleći lebut smrti svoje

polag rik ručeći prislatko uspoje,

tako smrti moje. jur blizu budući

ljupke me razboje poju počitući.

Čemerno plačući suzice prolivam,

i gorko uzdišući s plačem duh pušćivam.

Haj, izbi mi se san ki prisnih prid zorom,

kad mi se vidi sam da prohajah gorom,

vidih da pod borom deklića sijaše

ka slatkim romorom dvorno pripivaše.

V očijuh joj staše ljubven bog prihitran,

ter u njih kaljaše svoj stril zlatoperan;

i prvom vas dvoran srce prostrili mi,

drugom vas čemeran slobod posili mi;

pak s jadi gorkimi s očiju se zviše

zmije ke obi mi srce okružiše,

tere se obviše obe okol njega

i slatkost ispiše življenja mojega,

a jada svojega gorka napuniše

i pake tudje ga jadom umoriše.

Zle kobe se zbiše, ajme! tolikoje,

koje presudiše umorenje moje,

jer ljupke razboje kad najpri oćutih,

u njega nastoje livom nogom stupih,

i gredući vidih gdi žiljak uzoren

biše od vod silnih pri vrimena iskoren.

Ta ti zlokoba pren meni s' uzročaše,

da v suzah umoren žitak moj kopnjaše.

Toga ne smišljaše misal mâ onada,

jer se ne saznaše ka poznaje sada.

Čemer ljupka jada i daž od suz mojih

muče me od tada od kol se zamamih,

dim od kol obljubih jedinu ljupčicu,

pače kad ju zgubih srca cesaricu,

života dušicu mojega s njom zgubih,

svu svoju željicu i ugoj i utih;

veselje obratih u plač, jek i žalost,

od kol već ne vidih sunca moga svitlost.

Poginu mâ radost, poginu moj pokoj,

pomrknu mâ jasnost i prisvital zrak moj,

poginu moj ugoj i gluma šegljiva,

divne mladosti voj i slast lubezniva.

Veće ne prosiva Zorice me pozor,

zato u tmi pribiva moj rascviljeni stvor.

Ljupki silan napor i nesrića moja

vodi me na umor zmučena ozoja.

Umorenja svoja naričuć pripivam

i ljubvena boja i rati dospivam.

I premda razdiljam tilo moje s dušom,

ništar manj ljubven plam pojti hoće sa mnom,

i pribivat s onom, i čtovat i ljubit,

jer sam razdiljen s njom, sad mi j' ljubeć umrit.

Tebe hoću umolit, poju tužbeni moj,

rač upisan živit uvik na stini ovoj,

i svidoči moj boj svakomu očito,

da v službi ljubvenoj smrt prijah za mito:

rec' mruć Žiljbilov poj, srce jadovito.

To razgledavši, milosrdan na onoga ki to složija biše, moje tuge ponoviv, plačući stah. Tad vila reče mi: - Da znaš uzrok pismi tih i od koga i zač složene jesu: ja sam - reče – Zorica Napea, sestra Kloride, koja prid suncem prosiva, od ke ja mnju da si slišio besideći, a ovi žiljak eto vidiš, da suzami mojimi zalivajući gojim, ovo je bil Žiljbil, mladić jedan kriposniv, gizdav i dvoran, ki u najprvi njegove i moje mladosti cvitak mojom ljubavju ofrajan bi. I ja - Bogom se svidočim - ne manje njega ljubljah. Dali ljubav naša prigodu jimiti ne mogaše koja bi prez priroka bila, jer kako znaš da je teže ljudem neg Bogu ugoditi.

I budući jur morebiti ljubavi ali srići ali (ajme!) nesrići našoj smililo se na našu srčenu ljubav, ali, kako ja već veruju, na naš toliko nesmeran nastoj uzgrustilo se, naša tuko duga ljubav kratku slast i milost uži; jer ne dobro jedan mali dil užili onoga ča sasvim željahomo, od potribe bi - za prirok odvratiti - da se ja od njega do nikoko vrimena razlučim; koja razluka budi da nam se obidvim tvrda i gorka vijaše, dali veće kako ja manju odluku mogući, ali (ajme!) nesrića naša, oba većkrat zagrljeni zamrvši na tla plačući padosmo, li napokom razdilismo se, budi da opet do kratka roka uvit i red najti se dasmo. I budući ja njegovo srdačce sobom ponila, a moje s njegovim ostalo, uzmožno ne biše da razlučeni stati mogahomo.

Zato ja u tuzi i plaču pribivah, vrime čekajući i rok k momu srdačcu dojti, a on, svitlost sunačca svoga priželjujući, u jekih i tminah pribivaše. I budi da kratak rok biše, dali njemu sasvima dug vijaše se. I toliko gorko plačući i udilj, udilj ječeći i skučeći, ni razborom utišiti hoteći se, u kratko, svoju lipost i žitak skončavši, ovde svoju smrt naričući i uzrok suzami na stini ovoj pojući upisa. Aj! kada ja pake saznah da Žiljbil, pačeli moje srdačce, ta konac krozi ljubav moju učinil biše, veće ni prirok ni jine oprave općit hotih da ovdi do sad hip i čas misto greba njegova gorkimi suzami perući pribivam. I tolike žalosti moje, moć bi da se bozi na me smiliše i, za nikoko utišit me, ov cvitak od tila njegova satvoriše ki (ajme!) za ugojaj moj čas i hip suzami zalivam.

I suze moje u toliko obilje tekući i kroz slast zemaljsku prohajajući na svitlost van ishode, i ta voda jimenom mojim od prije Zorica zva se, da pake prominjenim jimenom Vodica zove se. Ti dake van na svitlost izašadši vilu jednu najti hoćeš s kom slobodno idi i pake na planinah lik betegu tvojemu najdeš, jere u gorah onih svaka bilja, i ka u ljubav usiljuju i od nje odganjaju, najti se mogu. Tada opet sa mnom van iz spilje izašadši, prošćenje dav mi, opet u vodu, a ja k mora kraju idoh. I tuj željan steći razmišljah kako bih najlaznije na planine prošal.