Planine/Kapitul 3
← Kapitul 2 | Planine — Kapitul 3 autor: Petar Zoranić |
Kapitul 4 → |
Put s Milostju prik mora i uz goru
Eto morem sminu deklicu, narešenu svakom lipotom ka se pristoji: samo bilom koprinom sramne strane života pokrivši a livom nogom na zlati jabuci stojeći, kraju priplivati ugledah. I na kraj pristavši jimenom me zazva i reče: - Hod, ja ću te čestita i zdrava kamo želiš prenesti. - Ja vas vrh sebe stah čudeći se, stvar nigdar vijenu, ugljedavši, dali vele veće, kako ona ča ja željah znaše, i da tako dobrovoljna i dvorna pribrodit me prikaza se. Ništar manje ne željan da pohlepan zdravja i stvari čudne viditi, na zlatu jabuku stah i, vile držeć se, brže neg strila iz luka pušćena, u Podgorju na kraju s njom najdoh se. I na kraj staviv me reče: - A sada sam put bljudi! - i tudihtaj s očiju mojih iščeze. Ja nikoliko zamišljen ostah, dali pak uz goru uputih se. Ni još sasvima rosa sa cvitov opala biše, a sunce svitlu glavu iz najvišega vrha iskomoljujući meni grede u oči udiraše, a rosno listje po dubju i cvitke tolikoje zrakom upirući kako pozlaćeni činjaše. Uputih se tada i gredući vazda noga stanovita dolnja biše. Stazom nikom, mnogo kamenitom i skračljivom, ne vele hodih, i tuj iz jezera jednoga, ko iz paklene propasti ishodi, protiv meni znevarke strašna i čudnovata zvir izašadši naskoči me. Sedam glav razlikih, a četire drakunske noge, a kip zadnji kako mrk osal, a oćas zaključast kako kljišće na dvoje jimiše.
Prva glava od strašna i zapinjena Lava, druga od gnivna Medvida, treta od črna Gavrana, četvrta od bludne Žene, peta od ljute i srdite Zmije, šesta od krastavice Žabe, sedma od zlohlepna Vuka. Sa svimi kupno i strašno na me buknu. I budi da svimi pristrašen bih, dali ona ženska najveć me oskrvni, da po svem kipu vlasi, dlake i mah navršiše mi se, krv iza svih stran kipa k najpoglavitijemu udu vrući ide pomoć dati. Stoga ostah vas drhćući i trnući, i jure pobignuti jedva nevolja sminost dav, nazad vratih se i pristrašen i zapahnut na nju obzirah se.
Eto opet dekla ona ka me pribrodi pran meni reče: - Ne boj se! - i za ruku me zamši reče mi: - Ta tako napričac put ne more se po vas umrlih ljudi na lazno ni mirno projti, da kad želiš prik gore k onim slavnim i tihim pastirom u slavnih, čestitih i tihih deželjah dojti, drugi put držati triba ti je. - Premda u meni strah vele mogaše, dali za beteg, ki paćah, utaliti, svaka stvar mi se manje njega trudna podniti vijaše. I videći milostivu ma ne onu s kom u magnutje oka morsku pučinu prošal bih, uzdah se da svaku inu stvar, prem ako trudno, uzmožan stvorit biti ću. I još vas trepeć rekoh njoj: - Zaisto kim jimenom bih tebe, ali kom častju, zazval ali pohvalio, ne znam, da očito tvoj dvoran pronos ne mor učiniti neg da iz nebeskih deželj slizla jesi jednomu neumiću i bludnu pomoć i nauk dati.- Nut - reče - znaj, tribi jest da kripka i smina srca budeš, jer strašne i čudne stvari, sa mnom grede, vidit ćeš, meu ke ulisti lazno je, da pak van na svitlost iziti muka i trud potriban jest. I ovo te svišćam da ti prez mene ne bi sam po sebi uzmožan bio, ni ja hoću prez tebe do konca želinoga dovesti te tiho i poniženo, kako se poštovanim pristoji. - Tad odgovorih joj: - Zadovoljno slabost svoju i neumićstvo poznaju, da u tvoje božanstvene kriposti, ka si uzmožna u svem, uzdaju se. Zaradi toga kripko i dobrovoljno on ki ti zapoviš put bljusti pripravan jesam.