Planine/Kapitul 1

Planine — Kapitul 1
autor: Petar Zoranić

Uzrok puta na planine

Svaki po sebi priročan beteg koliko godi veće more človik se usiluje skrovito i potajno držati. Ništar manje općena rič ova jest da sila pravdu ne žudi i nevolja zakon nima. Dim dake ja da prem treti vik žitka moga svršujući dumboku i nesmernu ranu ljubvenu u srdačcu mojem oćutih, koju - za varovati se svitovnoga priroka - dugo vrime velik trud pateći u sebi potajah; da uzmožan i nesmeran oganj dan i noć goreć me, ni hip ni čas pokoj prijimajući, i budući većkrat zlameni razlikimi i s gorkim plačem i uzdasi jadovnimi poznanu onu učinil, s ke toko britku muku paćah, ništar manj ni ričem mojim ni muci ni trugom smili se, da od dne do dne vazda veće gnivna i veće nemila kazaše se. I budući sasvima uzvršan plami ki moje srdačce goraše, ni uzmožno budući plačem ugasit ga jer ga česti zdasi snićevahu, i budući beteg ta kriposno mučenje i strpljenje primogal, smisliv u se da od dvojega zla manjše obrat se jima, i tako dugo vrime tajanu ranu mnozim otkrih od kih razlici sviti pojah, laglji i lazniji govoriti negli ispuniti.

Mnozi njih matora svita razlozi tvrdimi i prilikami strašnimi od starih mimošnih ljubvenikov kih je ljubav na strasi, na pogibili i napokom na britke smrti dovela od ljubavi odvratit silovajuć se; niki pak drugu ljubovcu obljubiti svitovahu me govoreći da kljin kljina izbija, i nova ljubav prvu odrinuti hoće; mnozi pak mladi i moje vrste ljubav počalu nukahu me naslidovati razlažeći da s molbami i žasti po vrimenu svako tvrdo srce mladih deklic lasno se da dobiti, najkoli po nastoju ričonosnih žen.

Prvi svit malu moć u meni jimi, jer vele velik uzrok biše ki izvojaše da vazda ne samo kipom trujah da gore biše, da i misalju s pametju udilj vrh toga ne stanih misliti i razlike stvari iziskujući, kako bih mogal do konca, ki nadasve željah, ljubvenoga dojti. Drugi svit uzmožno ne biše da mi u srce ulize, jer toliko dumboko zlata ljubvena stril prošla biše, da druga toliko projti ne mogaše. Utalj mladih svita po razlicih porucih šaljući, ne samo nju da i posle časteći od kih mnoge riči da meni napokom malo, pačeli nišće korisne izlovih. A zač jest po naravi u nas ovo stvoreno, stvari branjene većma želiti; za to sa svom pametju mojom i vlastju razuma moga za usilnu hot ispuniti kladoh se nastojati.

Razlici puti i razlici načini naslidovah za ukrotiti ju moći, da sve poznah da mi bi zaman, i nigdar nje mramorno srdačce omehčat mogoh da bi mi kolikogod smiljena bila. I tako u neprestaloj pečali živući vas moj prvašnji vik prominih, tako da i slast od žitka izgubih. Jur nijedan, budi da raskošan i plemenit smok slajaše me; i tihi sanah, ki svakoga tiši, izgubih; i ako kada koliko godi malo usnih, strašne, čudne i pečalne tinje naskočahu me. Tako tudihtaj trapen i predljiv srcem trepeći zbujah se, i kako pravo da me smrt žestoka naskoči vijaše mi se.

I na to jure pridoh, da ne on glumljivi i blagoviti da tužni i jadovni svakomu vidit bih. Jur obličje moje samo po sebi nutrnju čemernu i tugarljivu bol očito skazovaše, i svak razmi ona nemila milovaše me. Ni me već slajaše gracka plemenita razbluda, ni u ničemur utihe najti mogah, samo lipost ona i mlajahna srdačca tvrdost i pram meni nemilost vazda mi srdačce griziše pravo i ne jinako neg kako sam po sebi u drivu stvoren črvak vlastito drivo grize i ji, tako nesmerna želja sama po sebi u misli mojoj stvorena sama sebe prez pristanka griziše.

Nijedan razgovor jure prujaše mi negoli ranu privijajući bol ponavljaše. Zato svaki razgovor bižah ter vani ljuckoga običaja trujah za nalazno moći usilnoj želji ljubvenoj i jadovnim zdahom i čemernim suzam misto dati. I takov red žitku momu držeć, i jur sunce svi nebeski zlameni obašadši sedmo juncu zlate roge tepljaše, a zemlja ono ča u sebi začala biše vanka rigaše i črno lice razlikimi zlameni od zeljaj i cvitov pokrivši naresi. U toga vrimena dobo i ptičice i zviri sa svim nastojem išću i žele zadruženje. Sam ja samo družbu bižeći po kraju u ki od gor more gredući busa, misleći vrh moga trudnoga žitka, sunce jur na zapad budući gredih. I tako zamišljen gredući pri vrulji ka se Vodica narica najdoh se. Pri njoj na zeleni i drobni travici sedoh.