Planine/Kapitul 10

Planine — Kapitul 10
autor: Petar Zoranić

Od pritvora Dražnika i Novaka, od Jele i Mare i Prislavke pripovist

U moje mlade dni budući ja k jednomu momu kako didu jimenom Zatonu Primorcu, poštovanu pastiru pošal i s njim za trpezom budući, od jednoga netja njegova jimenom Dražnika, sina vile Primorke, i od drugoga, sina Prislavke, jimenom Novaka, sestre Zatonove, a brata Sokolarova, i od vil dvih ča se zgodilo biše tako pravljaše.

Dijaše dake da Dražnik i Novak budući bližike, jednolitci, kriposni i umitelni jednako, a jer vazda prilika priliku ljubi, jedan drugoga kuko već se more tuko srčeno ljubljaše. I budući većkrat Prislavka sina Novaka i netja Dražnika strašnom smrtju Sokolarovom strašila, a to da se ženske ljubezni varuju, oni dake veći dil u lovi daše se; vas svoj ugoj i blagost u njem imihu: nigda sminimi hrti strašljivi zeci slideći, nigda šteneti divji prasci u gustih luzih hitro privarajući, nigda u gorah s jakimi medvidi boreći se i u grlo oružnu ruku gnetući ubijahu, nigda polag vod golube ali jine ke jatom gredu ptice mrižami pritiskajući. Tim vazda skupni u svakom lovu srićni bihu i blagi. I budući jedan dan obadva s luci i strilami lovinu išćući mnoga polja, dolce i brda, dubrave, luzi i gore prošli, napokon na tretu svitlost u ovoj gori košutu jednu upaziše. I tragom tražeći napokon većkrat ustriliv ju, li bižeći ona k jednoj bistri vrulji, ka pod dubom u sini tiho romoraše pride. I tuj košuta trudna i na smrt izranjena žitak dospi.

A oni za njom tražeći tuj najdoše mrtvu, i trudni buzdući, pokle ju svu razgledaše i vodom sebe prohladiše, počinuti hteći na drobni travici obadva legoše i usnuše. Vidi tad u sni Dražnik da sideći pod jelom zelenom i slatkost tiha vihra uživajući, jedna grličica ljupka i mila dobrovoljno u krilo mu prileti kako da bi najpitomnija bila, koju on vele ljupko prija. I mileći ju i pitomeći vidi mu se da iz jele jedan oral zlatom glavom, a s kreljutom jednim bilim, drugim crnim, ne domišljajući se hrlo priletiv iz krila mu ju uhvati i unese. A on skočiv se i na najviše kite od duba za hoteći ju oteti penjući se, ispade mu se vlastiti verni mačic, a on za njim omaknuv se da se na nj upadši probode. U to prem vrime Novaku tolikoje prisni se da srićom na tržanci najde zlat i hitro kovan prstenak z dragim kamičcem u njem, ki vesel vele od njem pokol razgledajući ga oči napita, blagovit na lihi prst live ruke postavi ga.

Vidi mu se pake da k jednoj hladni vodici prišad žaju ugasit hteći i vode pojimljući iz obih ruk slatko srčući tuj nesrićom prsten u vodu pade mu. A on trepeć doseći hteći ga, po dnu, ko ne vele dumboko biše, iskavši ga, od tole vidi da s nevarke iskomoli se jedna človičja glava i reče mu: - Aj, nebore! znaj da sam ja brat tvoj Sokolar u vodi pritvoren, i prsten ki išćeš uzrok će biti da skoro mene slidiš. - I to rekši opet u vodu pogruzi se. Tuda lovom gredući dvi prilipe vile Mare i Jela trudne k vrulji dojdoše: Jela sva zelenim odivena, a Mare sva u bilu; svakoj samo dvi kosice od spridnjih vlas spletene, svi ostali vlasi podivjajući rastreseni na pleći kako sunčeni zraci razbludno pušćahu; na svakoj venac od razlikih cvitov zlatom povit, a biserom nakićen, glavice rešaše; svaka uzdržana malne do kolina u okolicah ne vele više gležnja sredno zapetimi, svakoj do grla putačca zlatimi zaponci sprid zapeta dvi jabučice zakrivaše: u svake luk demirskim tegom hitro napisan, a pri bedrih tulica zlatopernimi strilami. I tuj došad i najpri košutu mrtvu vidiv i porazi na njoj od jadovnih strili i dobro razvidivši poznaše da od umićih i jakih ruk udorci bihu, jer svi kako upireni bihu. I kako nikom zavidošćom ukorene stahu, kad Jela nič obrativ se vidi ova dva mladića na travici raskošno ležeći, i k Mari obrativ se: - Nut - reče - ono lovci čija lovina ovo jest.

- A ona obazriv se, lipotu i mil pozor njih vidiv, sva se začudiv vrh sebe sta. A ljubveni bog, ki zakriven mej dvimi druzi staše, zlatopernu stril na svionu tetiv staviv i k desnomu sascu protegnuvši ispustiv, obe dekle u srdačca udri i u njih pake mil oganj, Jeli od Dražnikove, a Mari od Novakove ljubavi po svojoj naravi i običaju prez milosti užga. One još ne znajući ča je ljubav ili ča se zove, jer samo dobrohtinje po zapovidi Dijane, božice njih, meu njimi općaše, i čujući da jim se srdačca u slatkosti nikoj užgaše, svaka k svomu prišad i speći jim svoj venac na glave staviše i luci njih, ki tuj polag njih stahu, vazeše, a svoje na misto njih postaviše.

Još s nikim stidom ne smijuć zbudit jih, dali nad njimi njih uljustvo i lipost razgledahu: vlasi ne duzi, dali kako zlate žice, ali kako nič jino ča jim se već pristoji, u svakoga samo zelenom javorovom kiticom u venac ugnutom pritisnuti, a čelo svakomu kako od čista i glatka dijamanta, nijednomu još mah rumeno i bilo ličce biše oskvrnil. To jedna drugoj čudeći se hvaljaše, i većkrat posumnjiše da bozi bihu i u lovu budući trudni počivahu. O koliko z dobre volje zbuditi bi jih, da bi jim niki stid od dvorna činjenja u srcu ne bil, a to za moći njih ljubveni i mili očice viditi! Sumnjeć pake da jih tkogodi ne zastane s česa bi jim prid Dijanom i vilami prirok bio, i jino ne mogući, oči napitavši otidoše i ne vele odašadši pri jednoj vrulji pribistri sedoše. Bihu se zbudili već neg dva braca i na glavah venci našad, a luci prominjeni, rekoše: - Nisu neprijatelji bili! - i ono prem ča bilo biše prisudiše.

I dobri kobi ufajuć ustaše i odlučiv otkud bolja kob izide pojti, eto jedna golubica iz duba iz desne buknu i prid njimi leteći put bljuditi ja, a oni za njom stanoviti dobri kobi. Aj, ljucko himbeno uzdanje, kako u malo vrime srića slatka i blaga ukaže se, a pak kako munja otide! Tako dim od ovih dviju mladić, da jih otprve u svoju blagost i slast, kako se svitu ali navlastito mladim vidi, privede, a pak ne samo njih da i nje na nedostojne smrti dovede. Ni se tomu človik čudi, jer to vazda nesriće i ljubavi svitovne bili su dari. Dovede jih dake golubica kadi dvi deklice na tržanci pri vrulji mej sobom od zgubljene slobodi, a ne znajući kako, pripovidahu. Tad mladići, kako se pristoji, boga ime zazvaše i od dekal dvoran odgovor imiše. Oni svaki svoju obimi rukami za mišće popadši: - Aj, slatke, ne samo od lukov naših da i od srdac lupežice! - rekoše. - A one sramne potezahu se pobignuti hoteći. A oni jih laskajući kako j' običaj ljubvenikov ali - za bolje reći - kako jih ljubav učaše, razlikimi dvornimi riči nastojahu ono ča željahu od njih imiti. I toko njih slatke i medvene riči i već semoga ljubav more, da ne samo srdačca dvih poraženih ljubvenimi strilami mlajahnih vil da svako mramorno srce i svake ljute zviri bili bi ukrotili.

I premda nikuko, kako je ženski običaj, odrvati se hteći napokon dobiti se daše, i dobrovoljno konac on ki svaki ljubvenik želi, narav jih učeći, skupno oćutiše.

I jer jur sunčena svitlost u more svitlu glavu pogruzila biše, red i uvit davši opet kako se i gdi najti, ljupko se i milo zagrliv i poljubiv, svaki u svoju stranu otide. Zgodi se pak da Dijana, božica nad lovom i vilami, za vile pohoditi, ke tuj bihu, iz dalekih stran toti dojde i, kako običaj nje biše, sve kako i ča činjahu znat hoteći i ča učiniti imahu učeći jih, sve prida se zapovidi da pridu. Mnoge dake i mnoge i mej jinimi ove dvi pridoše. A Dijana, kako nje vidi, kako ona ka po božanstvenoj kriposti poznati mogaše, vidiv da ove dvi od človika oskvrnjene bihu, mnogo gnivna i rasrjena na nje bi. A one neboge poznavši ju u obličju u big obratiše.

Da ona: - Nećete - reče - nevernice zakona moga, strili mojih uteći moći! - I luk napan i strilom protegnuv najpri Jelu pak Maru u srdačce udri i obima najedno čini i žitak i tek dospiti.

Pak da jinim ukor i zrcalo budu, Jelu u vit i visok dub, a Maru u vruljicu kripostju svojom pritvori. I dub ta jime nje prija i uzdrži i jela zvan jest općeno, a vruljica od Mare stvorena Mramorna vrulja do današnjega dne zove se. I budući većkrat Dražnik i Novak bludeći jiskali jih, dali nigdar od njih glasa ni priglasja slišili, na roditeljske stane otidoše. I ne samo sumnjivi da i rascviljeni sasvima krozi njih bihu, i ne znajući ča se zgodilo biše, obadva zajedno Prislavku uzmoliše da bi jim htila poviditi ča se od dvih vil zgodilo biše. Budući ona hitra i umića vilenica i svojom meštrijom izvidit mogaše, ona za sinu i netju ugoditi, sve kako je prošlo izvidi, dali dugo vrime ne poviditi usilova se, bojeći se da se i ovim kako i Sokolaru zaradi velike i nesredne ljubavi kigodi zal prirok ne zgodi. Da oni tolikimi suzami i molbami napokom da jim reče uprosiše. A ona po put kako od Dijane Jela u jelu, a Mare u Mramornu vruljicu satvorene bihu, ukratko jim povida; pak da se i oni Dijanina gniva varuju, uzmoli jih i zapovidi i da se miru dadu i ono ča nebesa hote trpe i podnašaju mirno. Oni, budi da se veliki krozi toga žalosti daše, ništar manje za tada prid njom neg nikuko poplakav pak otidoše.

I prišad Dražnik na stričeva i svoja stanja polag mora sideći tako se tužaše: - Aj, neverna, nejistina, himbena i prezrazborna nesrićo! Koliko u malo vrimena čini mi svu radost, sve veselje, vas ugojaj, svu ljubav, sve blagovitje, vas mir, vas raj moj u žalost, u dreselje, u omraz, u trudi, u rat i u sve zlo obratiti! Aj, nesriće! Pravo se reče da na kolu sidiš slipa, koje prezrazbornom voljom privraćaš. Udilje privrnula si, ajme! naopak vas žitak moj, ni veće živiti hoću. Zato, smrti, ako ko smiljenje u tebi jest, hodi ter me oprosti od ne jedne da od svakčasne i nepristale smrti. Ajme, svaki živući po naravi pogubu i smrt biži, a ja sâm ju dobrovoljno - za iz gore tuge neg je smrt iziti - zovu.

I prem ako diju da smrt najstrašniji konac jest, ništar manje meni se medvena vidi. Ajme! čuju da mi suzami moć žitka kopni, ni ove suze istine jesu, negli tov od udi mojih ki bi htil naporito van iziti kako voda iz staklena suda komu je zjatje usko a ostali kip raskošan, i njim nagnuvši za hteć najedno van iziti ne more neg po malo po malo kljocajući van kapati: tako prem žitak moj kopni. Aj, smrti nemila, pokle ti nećeš iz ove uze, iz ovih muk osloboditi me, na tvu malu hvalu pačeli na sramotu tvoju sad sad u tvoj dvor dojti hoću. I to rekši, pojam svoj bridak mač i rat k svojim bilim prsom prisloniv i kip ispustiv, prsi i srdačce probodši rat na pleća izajde, i prem kako gizdav cvit ralom prikošen problidiv žitak dospi.

Tuj vila Primorka, njegova majka, prišad i sina jedinoga probodena i mrtva ugljedavši - pomisli svak ka nje žalost i tuge bihu. I pokol dugo vrime nad njim plaka i suzami opra, još po svojoj morskoj kriposti u hladnu i bistru vruljicu u primorju pritvori ga. I voda ta još jime Dražnika uzdrži. Novak, pokol smrt draga druga sliša, budi da ne manje neg on u tuzi i žalosti biše, dali smrt njegova vele veće mu je pridna; i za iz tug i žalosti izajti, razlike smrti sam sebi stvoriti iskaše. I jedan dan toliko na krilu materinu plaka, da se u vodu kako brat Sokolar rastali. I ta voda jime njegovo današnji dan uzdrži i Novak se zove. Vidiv Prislavka obiju sinak i netja britke smrti i pritvorenja, mnogo žalujući jih ukratko skonča život svoj i tu j' ukopana. Zemlja ta jime nje dugo vrime uzdrža i Prislavka država ta zvana bi, da pak po tuj stećih jime joj promini se i ne već Prislavka da Privlaka do sada zove se. Protej, bog morski, pokol obiju sinov i ljubovce smrti vidi, svoju dragu Prislavku milujući, rukami svojimi zagrljenu vazda drži. Jela i Mare, budi da život, u dub jedna, u vrulju druga, pritvorena bihu, ništar manje svist jim još neoskvrnjena u pritvorih osta. I premda one na planinah prik gor, a Dražnik i Novak u donjem primorju pritvoreni bihu, ništar manje za srčenu ljubav, ku u životu jedan drugomu nošaše, pod visine gorske i pod dubine morske i tuku zemlju prošadši, Mare granom od vrulje svoje svoga Novaka većkrat najti grede, i granu potokom dileći Dražniku listja jelova, ko od zlatovitih vlas Jelinih stvori se, za ljubav većkrat donaša, kako oni ki tuj stoje većkrat vidili su. - Dospi pripovist Repelja s mnogom pohvalom od družine. Tad red budući Valjku rekoše: - I ti nu reci, molimo te. - Tad on ne vele postavši tako poče: