Planine/Kapitul 9

Planine — Kapitul 9
autor: Petar Zoranić

Pripovist od pritvora Sokolara u vodu, a Jagice i Ružice u cvitke

Poštovana bratjo i sinci, znajte da kako moj stari did, od koga se ja jedva spominam, koga i jime ja nošu, uspovidaše da u svoje mlade dni s mnozimi druzi na sajam u Adrijino primorje u plemeniti grad Zadar pošadši i tuj u državah suseda njegova grada Nina, budi da sada staroga i krozi devet požegov veći dil rasuta, dali plemenita, kako stara pisma kažuju, ča se oni dni zgodilo biše, pravljaše. Tuj blizu jedna vele umića i lipa vilenica imenom Prislavka u primorju općaše, u ke lipotu Protej, jedan morski bog, ljubavju zamamiv se napokom svoj ugojaj s njom imi, koja s njim začavši na vrime sinka porodi komu jime Sokolar postavi. Budući dake s velikim nastojanjem, raskošom i razbludom, kako takovoj majci pristoji se, othranjeni jur u devetom i desetom litu, kako dihu, biše, kada gizdavu, umiću i kriposnu deklicu Jagicu jimenom obljubi, ka ga, zač i on uljudan, dobrostiv i prikladan biše, srčeno ljubljaše. I mej njimi (ali da tako kripost od nebeskih zlamenov mej njimi jednako izvojaše i u njih jednaku vlast spušćevaše, ali, kako stari govore, da jedan kip, ča su dva sada - muški i ženski - biše, i budući po svemogom tvorcu razdiljeni, kako sada jesmo, po sebi muž, po sebi žena, i zato po naravi u nas želja jest jednu k drugoj polovicu pridružiti) reć se more da mej njimi dvimi prem one polovice bihu, ke od pri razdiljene bile bihu, tako da u ona dva jedan kip dospiven satvoren biše. I to slično reći se more, jer u njih dvih jedna duša i jednako hotinje biše, i ča jednomu to i drugomu ali drago ali mrsko biše. I, ne samo mej sobom dobrohotni, da i svim jinim dobrovoljni bihu, a to krozi kriposna dila njih. Biše tuj jedna lipa deklica Ružica zvana, druga i tovariškinja Jagice najotajnija, ku kako sestru i, ako se veće more, pravom ljubavju ljubljaše. Ona dake sve otajne stvari i ljubavi nje znaše.

nikuko vrimena tako prošadši, ulize u misal njoj ljubav Sokolarovu od Jagice odvratiti, a u svoju prijat ga; i budući većkrat po razlikih poslih želju svoju otkrila mu, ništar manje nišće opravi. Zato sama u sebi namisli i reče: Nigdar vuk po porucih ji. I tako jedan dan nasamu s njim budući s primuklim glasom i prominjenim obličjem ono ča hotiše otkri mu. Da on, ki kripak i u ljubavi druge ustanovićen, pokarav ju i tihimi riči kako već, da bi se utažila i na to već nigdar ufala, usili se. I s tim ju ostavivši, ona, ali da ju usilna hot silovaše, ali da tako prez žvala nje bludna misal naporno hotiše, i pokol većkrat i već putov razloži, napokom (haj, nevirna i nepodobna ljubavi, na koliko zlo tvoji tražnici navodiš!) najdražu i najverniju družbenicu čemerom umorit za svoju zljitnu hot ispuniti odluči. I tako srebren kundir vazamši, u črnu goru uputi se. I ne vele, kako ona ka mista znaše, prošadši, vidi kadi jedna zmija okol jednoga krasna cvitka staše okružena i kako od tuka njegova gojaše se, a druga zmija k njoj prišadši silovaše se cvit oteti.

I mej njima boj pojamši jedna drugu jadovito zakla. To vidivši Ružica reče: Prem ča željah, to najdoh! - Ah, neboga, dali ne znaše ku kob to navesti jimaše, jer mnogokrat gdo drugu šćetu želi, i sebi ju sam zapeli. Vaze dake zmije Ružica i, čemer iz njih u kundir ožamši, vinom ga smiša i prigodu čekaše kako bi ga Jagi popiti dala. I ne vele dan mimošadši, budući Sokolar jednu noć s Jagicom u ljubavi i milu govoru već neg u snu prošli i ka dnevu jedan drugomu na ručici usnuvši, Sokolaru prisni se da na ravnu polju biše na kom tih, bistar i hladan vrućak izviraše; i vidi da ni zvir, ni ptica, ni pastir, ni vila na njem pijaše, neg samo jedna tiha, bila i mila golubica; i vidi da druga tujinka golubica pristrgši da one ne biše, tuj piti hotiše.

Da jedan iz visoka sokol zavijav se odagna ju; i većkrat ona prišadši, sokol odaganjaše, ni jinoga razmi onu jedinu piti dopušćaše. Vidi pake da sokola tuj ne budući, obe golubice pri vrulji jedna pijući, a druga hoteći, i meja se boj pojaše. I jedna drugu jadovito zaklati hotijući, eto iz vedra neba oral ispustiv se obedvi najedno uhvati. I toj sokol poznavši, od tuge velike zavijav se i ispustiv se o vrulju sobom lupi i sam sebe razbi i u njoj se rastali. Tad Sokolar zapahnut izbudi se i nač sanja iziti imaše i ku kob doniti razmišljaše, kad ču iza sna skučeći i pomoć proseći Jagicu svoju. I drugom rukom obraz nje popipavši, najde da vas u mrzlu potu biše. Tad tiho utirajući ju, ona nevoljno iza sna viknuvši zagrli i pritisnu se k Sokolaru: - Ne daj me - reče - srdačce! - Tad on milimi riči tišeći ju, opita ča joj je i zač u sni skučaše i tako pripadena izbudi se. - Ajme - ona reče njegovu ruku vazamši na svoje srdačce ko prez pristanka trepetaše - stani i - reče - drži da mi ne ujde. - A on, ne da bi nat konac rekal, da kako prorokujući: - Ne boj se - reče - neće tvoje prez moga, jer skupa ove jesu, pojti. - Uprosi ju tad da mu sanju, ku prisni, reče. Tad ona sva drhćući reče: - Vidi mi se, sunačce moje, na zeleni tržanci pod jednim plemenitim javorom da jedna lavičica mlajahna i mila pri potoku bistru i tihu u sinci raskošo počivaše. Pak jedna ljuta medvidica dojde i iz sini ju odagnat silovaše, a ona ne hteći i razgnivav se i zarativ se, jedna drugu ubi. Vidi mi se pake da potok plimu dvigši, dub javorov sa svimi žilami iz korena podri i zanese i meni, ka gledajući stah i lavicu milovah, čini mi se da voda srdačce zanese, i glas jedan čuh govoreći: Od suz je. I u tome se probudih. Tad Sokolar, budi da svoju i nje sanju razmišljajući i misalju razložeći ne mogaše neg na zal konac iziti da jima rasciniti, ništar manje njoj ka sva trepljaše, dali za većma ne rascvilit ju, svoju ne povida, i nju tišeći silovaše se razumiti dati joj da u sanjah vere nî. I sam sebe uza to tišaše riči od mudrih da sanje nisu od vere; dali nika sumnja u misli mu biše, ka ne da mišljaše da onako kako su se prisnili, da inako, dali na zlo iziti imiše. Uto, dan budući, staše se, i Sokolar za svoje oprave opraviti otide. I k majci došad vas zlovoljan i zamišljen, a majka ga tako tužbena vidivši, kako onaka ga nadasve ljubljaše, ča mu je opita, i za ki uzrok prik običaja tako zlovoljan biše. Sve po put ća se s ljubovcom prisnil biše, povidi joj.

Tad ona koliko more usili se utišiti ga, dali sanje razmišljujuć pogibili obim se bojaše. Jagica takoje sumnjiva, predljiva i zlovoljna kako pogubi nadijući se staše. Uto Ružica k njoj prišadši uprosi ju i nanuka da bi s njom nika bilja u goru pošla jiskati, ka joj vele potribna jesu, govoreći da joj beteg niki na srce nastupa. Ona, kako ka ju prez himbe ljubljaše ni sumnje od nje prijimaše, za njoj ugodit s njom ide.

I mnoga bilja nabravši i dobar čas zakrzmavši, Ružica vrime videći reče: - Trudna mi si, sestrice - i pojam kundir od pri pripravan: - Na - reče - napi mi se, Jago! - A ona za poštenj ne za hudobu: - Neću pri tebe - odgovori. Ružica tada, za sumnju od sebe ne dati, kundir, listo k ustom prikloni i malo okusi pak ga Jagi da; ka prez sumnje prijamši ga napi se. I tudihtaj ču da joj jad srce obuja. - Ah, Ruže - reče - ča ovo bi? Čuju da mi se srdačce razdira. - A ona njoj jur čemer ju obujamši: - Ah, nesrićo! - reče - ne mogoh tebe prez moga zla i smrti umoriti. - Tad čemer sasvima težeći, a poznavši Jaga da ju nahval otrovala biše, skočivši se i za kose ju popadši reče: - Neosvećena umriti neću. - Ne krati se tokoje i Ruža zlatonite kose Jagičine skusti, i tako jedna drugu skubući i čeprljajući čemer jih umori onako kako se kupno držahu. Namiri se onuda s nevarke Sokolar loveć projti i vidi ono ča mu vidivši toliku muku, trud i pečal zada, da ništar ne rekši samo svoju Jagu poznavši trepeć zamrvši nauznak pade i dugo vrime tako sta, dokle duh po ajeru nikoko pobludi; pak u se vrativši se i dvignuvši se, pomislite u koj se stavi najde. - Aj - plačući i vijući - Srdačce moje! - reče: - sada poznaju da se sanje obiju nas izbiše. Aj, nesrićo, poznaju da gdo mni veće u krilu biti ti i od tebe već nigovan i najviše uzvišen, tad se u najdolnjoj propasti tvoga kola privraćenjem najde. Aj, ljubavi prezočna! sad očito poznaju da mene radi ovu prez očiju u ljubav moju na moje i moga srdačca i svoje skončanje tvojim prezrednim i prezrazbornim načinom dovela si. Aj, nepravedna ljubavi! kako brzo i u magnutje oka mogu reći da mi sve moje dobro krozi te poginu.

Aj, pravdo vičnja! kako trpiš da prez uzroka pravednik s grišnikom jednako pati! Aj, svitovne slave i slasti, koliko hrlo i kako munja iščeznete! Aj, smrti, jednačenje svega, i mene, znaj, da ćeš brzo zapliniti, Aj, tugo, aj, žalosti, aj, gorkosti, aj, boli srca moga! - Te i jine tužbe plačući i Jagicu zagrliv celivajući, bijaše, razdiraše, skubiše sam sebe vijući; pak na Ružicu pogledav: - Aj, nebogo! - reče - kako na takov nerazborit i britak konac ljubav more te dovesti, da sama sebi, inih hoteći umoriti, i sebi prostila nisi! - Tad opet ječući Jagicu zagrliv celivajući: - Ajme! - reče - neću već moći ličca ova ljubeć uživati. - I to govoreći većma zagrliv ju na nju zamrvši pade. I pokol se u nj duh vrati, pokleknuv tako se uzmoli: - Slavna božice od ljubavi, kako si jednako u nas tvoj plam užgala bila i do smrti uzdržala, molim te za tvoju najsrčeniju ljubav, ku Adoniju nosi; rači tvoju vlast i moć ukazati i satvori ovi kip u kojugodir stvar ka jime nje dug vik uzdržati bude.

- Tad Venus, kako ona ka prosećim milosti ne krati, tudihtaj Jagicu u jagodu, a Ružicu u ružicu, onako kako zagrljene stahu, skupno pritvori. I kako vidite, to je uzrok da jagode skupa s ružicami restu. Tim pritvorom ne vele vesel, dali nikuko utišen Sokolar, pokole gorkimi suzami jagodu zali, vas tužben i plačan k majci na stan dojde. Prislavka, majka njegova, tolikoje krozi sinkove sanje sumnjiva staše i pokle ga na stan tako tužbena dojti ugleda, prepadena, ča mu je opita ga. A on sve, kako se zgodilo biše, po put povidi joj. Tad ona tišeći njega obitaše mu liplju, plemenitiju i kriposniju ljubovcu najti.

Da on ničimre mareći i na krilce majčino prostriv se, ni utišit mogući se, i udilj cvileći i jadajući na majčinu krilcu u vodu po kriposti nebeskoj satvori se, ka voda još jime njegovo Sokolar uzdrži. A majka mu tužbena i plačna dugo vrime žaleći ga osta. Tad jednomu u obličju umiću mužu reče: - A sad za mnom ti, Repelja, čagodi ijupko i milo uspripovidaj. - A on tiho podvignuv oči i po svih pogledav reče: - Bratjo poštovana, pokol od ljubavi i od pritvorenja početak govorenja bil jest, i ja hoću tako je vrh toga reći.