Planine/Kapitul 11

Planine — Kapitul 11
autor: Petar Zoranić

Od Marcele u murtelu, Asela u bašel pritvor, pripovist

Biše u gradu Ninu mladić jedan plemena kolina, ki jime Asel jimiše. U suprotiv hiže njegove biše tolikoje u plemenita dvoranina hći, divojčica već neg uljudna i gizdava, koj jime biše Marcela. Obiju ta jimena u gradu tom opće se, jer poštovane kosti svetoga Asela, biskupa, jednoga od sedamdeset i dvih Isukrstovih učenikov, tuj počivaju i počteno u srebrnih i pozlaćenih pločah odivena jesu; i tolikoje svete Marcele, službenice svete Marte, kosti blažene jesu, i Marcela ona bi ka Isukrstu pripovidajući plod i utrobu majčinu blagoslovi. Ta dake Asel budući jednolitan s Marcelom i sused iskrnji, jednako se gojahu i ditinjski ljubljahu; i lita prohodeći, a oni već človičeći se, ljubav jednako s kipi njihovimi u njih i mej njih restiše. I jur na junačku stav i pamet došadši, videći starji njih toliku ljubav, dogovoriv se, kako običaj jest, blaženim uzlom zavezav pridružiše. Ki, kako ja mnju da iz nebes jednak njih voj od zvizd izvojaše, skupljeni dake veće neg se reći more kriposnom ljubavju ljubljahu se, i vrh svega svakomu mili i ugodni krozi kriposna dila njih bihu.

U takovu dake časnu žitku živući i ne vele vrimena mimošadši, kako običaj nesriće jest, zavidostju potaknuta, njih takov čestit žitak uzgrusti joj se i svojim obrtljivim kolom privrnuv, ljubav njih i život najedno, kako reći hoću, privrnu.

Budući dake po običaju Asel svojom dragom Marcelom na prozoru jednom, ki nad perivoj gledaše, i tuj po običaju mladoženac šegajući se mej sobom i po perivoju razgljedajući, po kom, jer protulitje biše, razlika cvitja cvatihu i dubja sva cvitom razlikim pokrivena vijahu se, po kih svakojake ptičice ljubavju užgane, za draže se ljubvenikom učiniti, slatko i razliko žuberahu, toti dva draga druga razgledajući ljupko zagrljeni, ljubavju sasvim ofrajani, tiho i slatko usnuše. Prisni se tudihtaj Aselu da na nebesa uznit bi i tuj čuda razlika razgljedajući mej jine stvari vidi da prik reda i ne po običaju misec i zvizda Danica zadruženi zagrliv se skupa stahu. I tomu čudeći se vidi da žarko sunačce pake došad obadva popali, budi da pake, kako mu se vidi, da obadva jasnuti počaše. U to vrime Marcela u sni duhom vidi da u jednoj plitki korabljici s dragim drugom svojim u strašni pučini valovita mora na veliki tišini i blagovitju časna provažaše se.

To Neptunu, velikomu bogu morskomu, pripovidano i na njih klevećući govoreno da njega božastvo raspravljaju: on dake, kako većkrat običaj njegov jest, razgnivav se, smuti se vas i u Junone oblaci a u Eola vitri zajamši, sve more i u vrhe i gore razvali za hoteći korablju potopiti; koja po nebeskoj vlasti vojena od vala do vala, budi da strahom velikim, priskakaše, i napokom na tolikoj dubini vidi se, da kako u najdonjoj propasti paklenoj biše, dali pake opet gori dviže se, da deri do misečnoga neba korablja dojde, ku misec pojamši k sebi prija; i zatim vidi joj se da dva bila cvitka u korabljici procvatoše. Potom toga izbudiv se jedan drugomu svoju sanju pripovida i vrh njih nikuko, dali ne vele razložeći, nač i kako iziti imihu, napokom (aj slabosti svitovne hitrinje!) u dobar konac jih istumačiše. Ne vele vrimena potom mimošadši, budući Asel za olahčati brižljive misli u perivoj sašal i po njem pošetavši i pod dub jedan zelen i voćem rodan citar sede i tuj side razmišljaše gledajući gdi slatko gukajuć grličica jedna drugu izgubivši milo ječaše. Uto iz vedra neba sverutni trisk iz sinja oblaka ispušćen Asela udri i tudihtaj u prah zavi. A tomu svidočanstva ne budući, dugo vrime po roditeljih dali već po vernoj ljubovci Marceli s mnogimi uzdasi, s plači i poruci iziskovan bi, ni od njega glasa ni priglasja čuti mogaše se.

Zato već od svih Marcela tužbena i žalosna pribivaše. Pokol dake Asel po taki put umoren bi, bozi za niku milošću u mirisno zelje i cvitak ga satvoriše, ko u mistu gdi ubjen bi mirisno izreste. To dake zelje po perivoju grede tužbena Marcela videći da novo izreslo biše, vazamši u plemenit sud usadi i na prozoru nigujući i gojeći držaše. I jedan dan na prozor nagnuv se, to zelje privonjujuć i gorko uzdišuć plačući na svoga Asela pomišljaše: i na želju slatkoga mirisa utrgnu kiticu jednu.

Aj, čudo veliko! Eto glas jedan sliši govoreći:

Ne razdiraj kosti nebošcu, Marcela,

ukopanu prosti, pritvor sam Asela.

To čuvši Marcela već neg se reći more zasnićena i tugom obujata zamrvši pade, i pokol duh nikuko bludi, u se vrnu se. A Marcela koliko i kako gorka osta, svak po sebi pomisli: rike od suz iz očiju ispusti, rumena ličca razdri, bili prsi istuče, a zlatovite kose oskube. I pokle u snu po put umor i pritvor Asela svoga pozna, u toliku žalost zajti se ču, da vite kose najpri, pak ruke i glavu u mirisno zelje, a noge u žile još živa pritvorit oćuti, uz svoga Asela u zelje jednako pritvorena osta. Poznam dake njih oboj konac i pritvor, ta zelja dugo vrime jime njih uzdržaše, Asel i Marcela zovuć se, da pak jimenom prominjenim, ne Asel da basel, i ne Marcela da murtela, sada od nas zovu se. I cića uzroka toga basel i murtela na prozorih u plemenitih sudih usajena po mladih plemenitih deklicah čestito goje se. Dospita po Valjku pripovist, od ke ja mnogo kako od prvih dvih uzveselih se, znajući sva mista i vode od kih pripovidali bihu i prem ta jimena uzdrže; još veće bih blagovit da deželje moje po svitu znane jesu. Naredi Medar da Miroj svoju pripovist reče. Tad on dobrovoljan poče: