Lišće/Lišće i druga djela/Marko

← Sestre

LIŠĆE Marko autor: Fran Mažuranić

Moj prvi sluga →

Marko

Crtica

Ne znam je li mu baš Marko pravo ime, al ga nitko nije drukčije zvao nego Marko — Ciganin Marko.

Dopeljao sam ga lanjske jeseni — s drugim regrutima — tamo od Osijeka.

Tko takva posla još nije imao, ne želi si ga! Nema žalosnijega...

Trgat čedo od roditelja, trgat muža od žene — — manimo se opisivanja! Odviše je suzno. Samo ću jedan prizor navesti.

Kad je kukavne novajlije strpalo u ona kola za »36 ljudi«, napravila rodbina, pred svakim vozom, polukrug — pak udri u plač i s jedne i s druge strane.

Iz jednog voza viri Marko. Blijed i zguren gleda preda se. Pred njim, na zemlji, mlada Ciganka tiho plače. Samo katkad bi se u njega zagledala te bi zdvojno zavrtjela glavom, i pritisnuv ruke na oči jecajuć plakala.

Kad je zvonce zazvonilo, skoči kano pomamna, raskrili — grčevito se tresuć — prema Marku ruke, vrisne i sruši se nauznak.

Taj tren skoči Marko s voza i prihvati ju. Stadoše se grliti kano bjesomučni, a plakati i naricati da se bog smiluje!

Svi zanijemiše, gledajući ovo dvoje. —

— Gledajuć tuđu žalost, zaboravljamo katkad svoju. — — — Neki se dapače nasmijaše. —

Što ćeš? Takav ti je narod! Ćutljiv je samo do neke mjere, kako je samo do neke mjere i nesebičan i plemenit...

A ono dvoje se još uvijek grli i ljubi!

U treći zvon ih silom rastaviše... »Fertig« i vlak se počne micati.

Kano luda poleti mlada žena za vozom. Uloviše ju, a mi odmakosmo.

Stigosmo sretno u Korušku. Kod regimente novajlije porazdijelilo, a ja sa mojim dijelom — i s Markom — k eskadroni u Bjeljak.

Prvi dan ih očistismo, drugi dan ih obukosmo, a trećega zorom nestalo Marka.

Pronesao se glas po vojarni da je Ciganin utekao i digla se četa da ga tjera.

»A da nije u vodu?« — oglasi se netko iz rulje — »vidio sam ga sinoć kod Drave«.

»Ne budali kad budala nisi!« — odzove mu se netko. — »Neće Ciganin u vodu ko ni mačka. A da i skoči, neće riba onoga koga bog za gavrane hrani!«

Na tu krupnu šalu se ljudski nasmijaše pak se razdijeliše da traže bjegunca.

Podvečer ga dovedoše iz šume.

»Što si radio tamo?« — zapitah ga.

Marko slegne ramenima, pa ni crne ni bijele.

»Našli smo ga plačuć« — javi mi korporal — »a kad nas opazi, pritaji se da spava«.

Podučih ga da ne bježi i naložih da se s njim dobro postupa, nadajući se da će se primiriti i on kao drugi.

Al lako drugima! Našao koji znanca, koji prijatelja, pak dok bi ovi skupa pili, dotle bi se Marko zavukao kamo u sijeno i samotovao.

Nisam vidio da bi s kim drugovao: on nije s nikim počinjao, a Ciganinu se bogme nitko namitati neće!

U službi je bio slab i nepažljiv. Mislio sam da će biti bar na konju za što. Al da, ne mari on ni za se, ni za konja. — — Jednoć ga zatekoh kraj Drave. Sjeo kraj obale, a oborenu glavu podbočio rukama.

Pristupih bliže. Plače.

»Marko!«

Prene se i prestrašeno pogleda.

»Što ti je, Marko, što plačeš?«

»Teško mi je« — reče.

»Na, evo ti« — progovorih posegnuv u džep — »uzmi, pa se malo razveseli. Kasnije će i tebi biti laglje«.

Marko zavrti glavom.

»Na, uzmi na rakiju« — ponukah ga.

»A što će mi novac i rakija« — reče ustajući, pak se odšulja prema vojarni, povlačeći noge za sobom, ko da ni njegove nisu.

Dva dana poslije toga pao Marko nasred dvorišta, ko bez duše.

Navranili se momci oko njega.

»Špekulant!« — rekoše jedni.

»Advokat!« — zaključiše drugi, a da nisam nadošao, bili bi ga i tukli.

Odnesoše ga u sobu i dozvaše liječnika.

»Oslabio čovjek« — reče mi, a korporal javi da Marko ništa ne jede.

»Što ćemo s njim, doktore?«

»Najbolje bi bilo da ga je poslati kući — ovako se bojim da neće preživjeti zime«.

A i nije. Kad je prvi snijeg zapao, nestade Marka.

Gdje je Ciganin? Traže ga po vojarni, traže na sjeniku — uzalud.

Napokon mu nađoše trag. Vodio je k Dravi...

Na obali ležaše kapa, a Marko?

— Bog zna gdje je njega voda iznijela?

Neka tuga mi pala na srce. Zagledah se u Dravu i sjetih se one blijede, slomljene žene. — — — Možda i ona viri u to mutno dravsko valovlje ne bi joj štogod o dragom prišapnulo — — —

Možda i ona — — —

»Škoda!« — uzdahne stražmeštar iza mene — »a imao je nove čizme!«

Sljedeća stranica→