Lišće/Lišće i druga djela/Moj prvi sluga

LIŠĆE Moj prvi sluga
autor: Fran Mažuranić

Moj prvi sluga

Da znate, svakoga časnika ide sluga — takozvani »Offiziersdiener« — pa kad mi zlato okitilo sablju, reče mi kapetan: »Ajde, biraj ga si!«

Nije tu baš velikog izbora jer ti dobra vojnika ne da nikada za slugu: dva-tri špitalca i kakvagod regruta — a ti biraj!

»Al ne biraj po ljepoti, već po srcu junačkome« — i tako se ja zaustavih kod nekakvoga krupnog zagorskog regruta koji mi se je cijelim svojim dobroćudnim neopranim licem smiješio. Junačina, brate!

— He, bi li mi bio sluga?

Regrut se još budalastije nasmiješi i zakima glavom da bi.

I tako izabrah — kano pravi Hrvat — toga kimavca, a vjerujte mi: naši hrvatski kimavci su pouzdane sluge svoga gospodara pa makar im glava i ne rabila nego za kimanje; pa makar bili katkada i nečistih ruku i crnih obraza...

Al, čast i poštenje momu Jankici! On vam je ipak jedan od onih rijetkih »našinaca« u kojima se prevario nisam: držao sam ga naime već od prvog trenutka za baš onaka budalakovića kakav je zbilja i bio. A dobar sluga i mora biti ili strašno glup ili neizmjerno prefrigan.

Al zaboga, da ne bi još tkogod — čitajući ovaj gornji pasus — zbilja pomislio da je moj Jankica ostao crna obraza. Nije, tako mi!

Jedan jedini put zatekoh ga u kvaru, jedini put za čitave tri godine! — — Kamo sreće da su svi sluge tako pošteni!...

A i taj krat mu lako oprostih, jer je iz ljubavi griješio — a griješili su već pametniji od njega iz ljubavi!

Bili smo tada u jahaćoj školi, pak je moj Jankica znao da prije pete ne dolazim kući. Jedanput ipak dođoh. — — Lijepe li idile! Jankica i njegova draga piju moj čaj. A Jankica tomu jošte obukao moj kaput, pokrio se mojom kapom, zapalio moju lulu — eto čitav paša!

Kako banuh u sobu, tako moj Jankica skoči i stade otresati stvari sa sebe. — Pri tom dakako razlije čaj i razbije lulu.

Draga me njegova prestrašeno pogleda, čekajući što će biti? — A ja ništa!

Učinih se kano da je to sasvim u redu da ju moj sluga, u mojoj sobi, mojim čajem dvori. — Mala se napokon sabere i otiđe.

Al da si vidio moga Jankicu! Pozelenio siromah, otvorio usta, izbečio oči — kano da ga žene s užarevim djetetom.

— Spremi sobu — rekoh mu posve mirno.

Al Jankica ne vjeruje! Pogleda najprije mokre fotografije na stolu, pak obori oči na razbijenu lulu — i čeka.

— Zar ne čuješ? — Sad se ganu, spravi robu, otare stol, iznese crijepe, a sveudilj se trese i čeka. — Ja ništa.

Janko mi dolazi sve bliže i bliže, nudi mi se — tako reći — da ga udarim, a ja ništa.

Niti mu što rekoh, niti mu što učinih, al sam dobro vidio kako se boji, kako čeka. — — Taj strah ga nije dugo minuo.

Da sam ga udario, on bi na udarce do drugoga dana i zaboravio — a što ga nisam, toga mi moj Jankica nije za čitave tri godine zaboravio.

Još i sad me »poštuje«, premda je već odavna kad kuće oženjen.

Vidio sam ga lani na proštenju u Bistrici, pak sam čuo kako reče ženi: »Gle, ono su moj gospodin«. A morate znati da seljak od Bistrice samo onomu kaže »gospodin« koga poštuje — ostaloj gospodi kaže »gospon«.

Rad bih znao da li je Jankica svojoj ženi i o svom poštovanju pripovijedao.

Sljedeća stranica→