Bauk/XI
| ← X | Bauk autor: Ulderiko Donadini |
XII → |
Kad su me odvukli u ovu sobu, bacili su me na pod i svukli me do košulje. Svi su se skupili oko mene. Jedan se smijao, neki s bradom je urlao, treći vriskao, a tamo u kutu vidim četiri kreveta s mrežama i nekakva divlja lica bulje u me iz te krletke.
Bio sam na broju sedam.
Svi neobrijani, kratko ošišani, polugoli, a nekoji posve goli.
Kad sam se primaknuo onom jednom krevetu s mrežom, vidim unutra posve golog čovjeka. Nema unutra ni komadić robe, jer bi sve razderao. Onako gol na žici sav se ožuljio.
Ustao je, koliko je mogao rukama se uhvatio za mrežu i drma s cijelom posteljom.
Odmaknem se, a on pruža sklopljene ruke prema meni:
- Ekselencijo... ekselencijo! Oslobodite me! Ja vas uvjeravam da ću vam dati pola bilijuna. Piti ćete sa mnom šampanjac iz zlatnih čaša. Slobodu, ekselencijo, slobodu!
Ja sam mu zauzvrat isplazio jezik.
Ludov!
Jedan se digao na prste, gleda nekamo u strop, prebire prstima kao da svira tamburicu, i samo katkada se prodire:
- Mir, dok ja sviram!
Kad me je opazio, približi mi se i počne govoriti:
- Na nebo su pljuvale ove budale, pa im je sve palo natrag na lice. Privezalo ih je na kotač svete Katarine i okreće da im se sve meso dere i drobe kosti. Jesam li ja kriv što sam dospio među ove ludove?! Kud god sam išao po mom polju, vrebao na me vrag, a ja se branio od njega i nisam jeo ništa osim pšeničnog kruha i vode. Idem ja tako mojim poljem, a ono najednom zgrabe me vjetrovi i počnu nositi u oblake, pa dalje, pa još dalje, pa kroz dimnjak, pa ovamo. Kad sam bio u oblacima, bacio mi je sveti Mihajlo, nebeski vojvoda, ovu zlatnu tamburicu. Ja je zgrabio, skinuo kapu, poklonio mu se do zemlje, skrio je u njedra i donio ovamo.
Najednom se opet izdere:
- Mir dok Mato svira!
Glavu je dignuo i prebire prstima kao da mu je zaista u ruci tamburica.
Jedan iz kuta dotrčao, samo najednom složio se na zemlju, počeo rukom okretati po podu, pri čem je vikao nešto nerazumljivo.
Mato me je zgrabio za rukav i pokazuje prstom na njega.
- Eto, to je taj što okreće kotač sv. Katarine.
I najednom skočio na njega vičući:
- Ubij ga!
Začas složilo se na podu klupko: jedan drugoga dere, grize, oni ostali odasvuda zaurlali, a onaj trese mrežom na krevetu i viče:
- Slobodu, ekselencijo!
Priskočila su tri ogromna čuvara i jedva su ih nekako rastrgali. Onoga su metnuli u krevet s mrežama, a Matu su odlučili da svežu u mokre plahte.
Tako su ga povili da mu se vidi samo lice kao bebi. Ja sam mu pokazao figu, a on je pljunuo, ali nije me pogodio.
Danas sam dušu izgubio. Odletjela je od mene s prozora dok sam sjedio na krevetu i gledao ove ludove oko sebe.
Ja sam se pritužio kod čuvara, ali on me nije shvatio.
Neće da me puste napolje, van, na zlatnu slobodu, jer ja opet moram da nađem dušu svoju što mi je pobjegla. Kud ću ovako jadan i slijep bez nje. Kuda sada leti nebeskom modrinom, dok ja ovdje plačem. Pustite me! Ja moram van! Moram da nađem moju dušu koju ste mi oteli.
Samo da se ne crne oko dimnjaka, jer tamo bi je mogao i mačak da dohvati.