Vazetje Sigeta grada/Treti dil

Drugi dil

Vazetje Sigeta grada —  Treti dil autor: Brne Karnarutić

Četvarti dil

Osmi dan teciše da Febo zlatoglav

U zlamenu biše, kogano čuva lav,

Beglerbeg Natulaj prik novoga mosta,

Za njim baša Okaj, s njime Turak dosta,

Beglerbeg Drumeli i svak ki s njim dojde,

I glavan car veli na Dravi da projde.

Tu mnogo almuštva učini ubogim

I poda zaduštva svojim hožam mnogim.

Šestkrat se rasvanu i šeskrat pak bi noć

Da s' otle ne ganu njegova sila i moć.

Pod šatorom staše srid zelene trave,

Dočin se varvljaše vojska mu prik Drave.

Tu mu baše kažu ča su dosle krili,

Da mu pridnju stražu naši su razbili.

Nato mu skoči jid i tako g' opoji,

Da mu se dviže vrid i vas se oznoji.

"Ja sam slavno caril", reče, "do ovih lit,

U kih sam ostaril, da me se j' bojal svit,

Klanjal se i harač sa svih stran mi nosil,

Moleć i čineć plač od mene mir prosil.

A sad pod mu starost gdi j' sa mnom sva moja vlast,

Nut gdo mi da žalost, gdo 1' mi ne čini čast;

Da poznati te vred već se usudiše,

Komu 1' smarsi se red, koga li zbudiše!"

Pri neg se rasvanu, još zvizde videći,

Od Drave se ganu k Sigetu ideći

I, otudej pošad, dopri šiklovških mej,

Tja pod misto dosad ko se di Eršam-hej.

Tu bašu Arslana čini s baštva svrići,

Premda j' kerv Otmana, i glavu mu odsići,

Jer se biše dvigal ispod grada Jule

I ludo ga odbigal varhši mu dil kule.

Četvarti dan projde, Eršan-hej odšadči,

I k Pečuju dojde, pri njem večer padči.

A otud se dvignu ter gdino j' studenac

Drugi večer stignu, gdi j' Sveti Lovrenac,

Nedaleč Sigetu da podaržavši skut

I malu ditetu do poli danka put.

Kad začu to oni Zrinski, zeleni bor,

Kogano zvon zvoni prik sve svita gor,

Mudar kako guja, a smić kakono lav,

Van kuće izbuja, a pak na placi stav,

K sebi čini zvati najprija vas svoj dvor

Ki zna vojevati, pak vas segetski zbor

I inih dozvavši. Ča će od njih, čekaju.

On meu njimi stavši, njega svi gledaju,

Reče: "Moji sini i ma bratjo mila,

Ki ne biste lini na vojnička dila,

Da mnoge hrabrosti učiniste svude,

Da su vam svitlosti, dočim god svit bude.

Vi ste mnoge čete turačke razbili

I njihove kmete za robje vodili.

Vi množi šerezi turački tirali,

I baše i bezi sprid vas umirali.

Vi, sluge priverni svitlosti cesara,

Vitezi nesmerni protiv sili cara!

Vi sini, vi brati i vi moji druzi

U karvavoj rati! Znaju polja, luzi,

Kadi sablje vaše i s mojom takiše

Tursku karv lokaše. Premda se ne piše,

Da to zna vas saj svit da je istina stvar,

I ovi starih lit soltan Soliman car

Ki se je razbukal kakono val morski,

Ki nam sardit doukal veće neg lav gorski,

Želeći nas starti tere nas obsesti.

Ne bojte se smarti ka će svih razvesti,

Da veselo svaki, hrabro i umiće

Uščekaj boj taki, ter se arvi smiće!

Bolje se j' arvati, viteški opriti

Neg sramotno dati! Jer, je li umriti:

Gdo s pošten'jem spravan na ov svit ****

Vični mu glas slavan do nebes dopira,

A gdo žitak svarši pošteni sramotom,

Vas mu se glas skarši, ni spomenut potom

Zato, druži moji, kopja ka slomismo

I zastupni boji, ki većkrat razbismo,

S kojih nam slavan glas po svitu prosiva,

Da nam se svaki vlas pošten'jem odiva,

Da slavnijih dili vele ćemo biti,

Da ki vas svit sili, s tim ćemo boj biti.

Premda nas njega moć u boju primože,

Vik nam dan, nigdar noć već biti ne može,

Jer svaršiv ovi trud, pojt nam te duše v raj.

A od Boga je sud li pustit svita kraj;

Mi ćemo ga pustit slavom take časti

Da ju ljudi izustit nete imat vlasti,

Tač da već ne umru nigdar nan imena,

Dočin god rike vru i teku vrimena.

A zač ja ne bih rad da vas ki posudi

Da meu vas dosad rič vas moja bludi,

Ter da meni ni kan ta boj dostignuti

I da ću zajti van ter vas odbignuti.

Željno ga sad molju, svaki ki je drug moj

Rec' mi, jes' li v polju bil parvi biti boj

I vazda na harac izdarčav z ulice

Je 1' prvi udarac bil moje sulice?

I kad vas je koga turski drug zavratil,

Jesan li se stoga na zruku izvratil?

Ni sad vas ne ostavim, jer mi je s vas obraz bil:

Istinu vam pravim, moje ste duše dil.

Vazda vaše vire ljubav me poteza

Tere me brez mire jakom uzom veza,

Tako da sam bil rad svim u tomu misti,

Kakono želim sad slave i koristi.

Ni me strah te zloći ka je sad nad nami,

Dočim budu moći vladati rukami.

Sliš'te riči moje svak ki tu sad stoji:

Turci nas se boje, sam nas se car boji.

Nu pristup' simo, svak virom se obezi,

Britku sablju izmak ter Bogu prisezi

Za viru karstjansku protivit do smarti

Tu silu pogansku ka nas grede tarti."

Tu Zrinski najprija priseže na tu rat,

Gašpar Alapija a za njim njegov brat,

I vitezi ostali, i svi ini puci,

I veli i mali na ti gladni vuci.

Bogu se obećav, moleć da dojde k njim,

Zrinskomu viru dav do smarti biti s njim,

Riše mu: "Ne mnimo da ćeš pojti od nas,

Da isto daržimo da bi umarl za nas,

Jere sramotnu stvar nikada t' nis' stvoril

Nit se j' nevere kvar okol tebe dvoril,

Da sva tvoja lita pri tebi ima slas

Vira stanovita i s njom pošteni glas.

Gospodine blagi i nam dobrostivi,

Gospodine dragi i nam milostivi,

Pripravni stojimo, ča j' zapovid tvoja,

Niti se bojimo ščekat toga boja.

Učin' ki hoćeš red i kako bolje viš,

Ispunit će se vred ča godi zapoviš."

"Ovo j' ma zapovid, sliši do diteta,"

Reče, "svak čuvaj zid od grada Sigeta

Ter svaki poslušan bud' svomu vojvodi,

Ne bud' mu oglušan, jer mu se smart zgodi.

Jošće me svak zori i ovu imaj svist:

Nigdor ne govori s Turci ni primi list;

Jer ki god to stvori, toko će biti kriv,

Tudje da s' umori, da već ne bude živ;

Da kako karvnici svaki jih gledat htij,

Bodi, kolji, sici i puškami jih bij.

Patancije priprav'te vi ki ste nad njima

Taraske naprav'te, hote k zidu s njima

Imate globusi i imate praha,

Arvat se s komusi ne imajte straha!

Vi vojvode moje i vitezi zbrani,

Svak da misto svoje viteški obrani!

Dvi tisuć tristo nas, svi karstjanske vire,

Ne bojmo se tih pas ki nam zubi cire!"

Kako im to reče, svaki k stanu pojde

Pak s oružjem steče tere k zidu dojde.

Dan i noć tu stahu, doma ne gredihu,

Da tote i spahu i tote jidihu.

Kad jedan pospaše, tada drugi s čista

Vele bistro bdijaše i čuvaše mista.

Te straže čineći treset jul'ja projde,

K njim Turak darčeći deset tisuć dojde.

Rumeli se zvaše ki beglerbeg beruć

I akanži-baše, zbrani zmej sto tisuć.

Naši van skočiše, ki hip sunce sinu,

Ter se š njimi biše, i pol dne tja minu.

Mnogi glavom plati ki j' bil tu dotekal,

Ni se v tabor vrati, ležeć, martvo tekal.

Svaki dan množ veća turska ih podliga

I teškoć na pleća gorčija naliga.

A oni svaki dan Turkom s' opiraju,

Dajuć jim smartnih ran od grada tiraju.

Do šest dan agusta na harac shodiše

Ter tih dvih baš husta množ Turak pobiše

Caru se uzgrusti, na konja usede

Svom vojskom se spusti i Seget obsede.

Šatore raspeše gusto, ča govore,

Ter sve pute sveše da se v grad ne more;

I polje prikrili udaleče taj mig,

Čergami pobili, kako kad pade snig.

Da sliš'te čudo sad. Protiv svoj toj sili

Skočiše naši tad ter su se s njom bili

Do pol toga danka; i kad se umoriše,

Sikuć bez pristanka, v grad se zatvoriše.

Tad topičibaše pantacije vele

I taraske zdaše, i trublje vesele

Sve trubit udriše, a bubnji bubati

Gdi godi ki biše, a sva množ vikati.

Trus biše pod svimi, v nebu grom i praskat,

Paklen dim nad njimi, u njem ognjen laskat.

Za tim svim domala viknuše jedno stav:

"Hala, Hala, Hala!" - a to da je car zdrav!

Jur biše markla noć, kad vikat pristaše,

Tad naši na pomoć triš ISUSA zvaše.

Jutro kad osvanu, još sunce ne grije,

Eto se množ ganu od sarahorije.

Z luga koši točeć, prid grad jih staviše,

U nji zemlju noseć, tvardo napraviše.

Naši ne odmiljahu, da iz pušk i z lukov

Ne pristav striljahu meu tih gladnih vukov

Mnogomu skratiše vrime njega žitka

I martva zvratiše dav mu zla dobitka.

Da osmi dan svukoše pantacije i taraske

Iz kojih tukoše ljudi, zid i daske

Varoša Sigeta ki se novi zvaše,

U kom lipa četa od hajdukov staše.

Turci sve vikaju, svak jih dobro čuje,

I grada pitaju, ter da se car štuje.

Dali tu pasju starv ku svaka zled vari

Zrinskoga čista karv ništore ne mari,

Neg po gradu obtiče nad kim je pogiba,

Viteze poniče gdi je veća potriba;

I prem ako vari v sarcu mu dresel'je,

Licem, ričju i stvari svim daje veselje

I varoš rečeni ne moguć daržati,

Gospodin hrabreni čini ga požgati.

Tač vred ni to stvoril, Turci u nj nastaše,

Jutri buduć zgoril, pantac'je va nj daše

Ter u varoš stari začeše z njih testi,

Noseć mu zlih dari počeše ga mesti.

Tako ga tepući ne stase dan ni noć,

Grozno ga arvući, staviv svu svoju moć;

Ter ti ga arvaše napuni deset dan,

Napokon zagnaše iz njega naših van.

Da kih zaskočiše u njem ti pogane,

Bez izma pobiše dajuć britke rane.

Zgibe Martin Bošnjak i stari Lovrenac,

Izgibe Blaž Dijak i Dando Ferenac;

Zgibe u ta poboj Sekulić Marijan,

Juraj Petar Batoj, Radovan Andrijan;

Svi hrabri vojvode, svim glave pojdoše

I jinim ki gode s njimi se najdoše.

Da svaki od njih, prij' nego moć izgubi,

Onih turskih gidij prez broja zagubi.

Cić smartnih til smrada ki polje postupi

Sam car daleč grada i dobro odstupi;

I s jedne strane smrad tako ga primaga,

S druge s čemerom jad ter ga raznemaga,

Jer mnjaše njegov kip dosad toti s bukom

Zbiti jih jedan hip, a ne s tokom mukom.

U misli privaren svaršiti boja stvar,

A v sarcu udaren žalostju buduć car,

Takov ga zgriza čarv, da smart k njemu plazi,

Gdi toka turska karv po polju se gazi.

U njem vare jidi, znoji mu se toče,

Gdi segetski zidi tom karvju se moče.

Sokolović-bašu zvav, prid njim gdi stoji:

"Ti znaš gorku čašu koja me sad poji!

A čaša ova jest da ta sigetska zloć,

Mnim, da će s mista stest svu moju velu moć,

Blago moje hazne sve da mi rasaka

I moju karv lazne, haj srićo opaka!

Barzo, barzo! Ne stoj, ne budi lin ni tih!

Znesi buzdohan moj, njim k zidu tiraj svih,

Na Siget navali, jagmi ga i mori,

Ognjen ga popali, svega ga razori!

Već prid mnom stat nemoj, jer se vas izjidam,

Barzo svaršiti poj ča ti zapovidam,

Neka toti grad moj stanova sazidam!"