Vazetje Sigeta grada/Četvarti dil
Treti dil | Vazetje Sigeta grada — Četvarti dil autor: Brne Karnarutić |
- Sokolović Mehmet, hteć cara zori ti
- Ter slavan grad Siget sasvim razoriti,
- Caru se pokloniv spod šatora ide van,
- Strašni oči otvoriv, noseći buzdohan.
- Ni mal hip ne postav, želju inu svaršit rad,
- Base k sebi dozvav, reče1: "SIiš'te me sad!
- Svih kraljev gospodar ki na ov svit stoje,
- Sultan Suliman, car koga se svi boje,
- Dozva me prida se. Skender je odpasal,
- Metnul pancir na se, a sablju pripasal,
- Sisak mu j' na glavi, konj mu se napravil,
- U vojničkoj spravi k boju se je spravil.
- Reče mi: 'Kad baše, kad bezi s veziri
- Neverni postaše ter svak muzuviri
- I k boju se šćedi, ni gre z dobre volje,
- Neg u strahu bledi, gdi se moj puk kolje,
- Ni će da učini ča ga vira steže,
- Da svaki se lini i nazad poteže,
- Ja, ovako mator, prid vojskom ću pojti,
- Da bih znal pod šator nikadar ne dojti.
- Spuniv moje želje svi će verni priti
- I gradu temelje Sigeta podriti.'
- Padoh na koline, počeh ga moliti:
- 'Svitli gospodine, ne htij to činiti,
- Zašto bi sramota da svega svita car
- Izgubi života za taku malu stvar,
- Robje ti je verno, baše i veziri
- Potiču nesmerno Sigetu na miri.'
- Nu reče: Idi van, skaž' jim moj jid žestok,
- I ta moj buzdohan, to će im bit svidok!
- Ter svi svoje vire skažite zlamen'je,
- Jer od ruke moje bit će vam plaćen'je!'
- Zato, bratjo moja, veće tuj ne stojmo,
- Svaršit toga boja veselo svi pojmo."
- On govoren'jem tim i nukan'jem takim
- Užeže sarce svim, a s razlogom svakim
- Tih se riči bole, šatore ojdoše,
- Podarv sablje gole meu svoje pojdoše,
- I najparvu škodu ku tad učiniše,
- Zokol grada vodu na stran odpustiše;
- Gdi biše vode val i živine pića,
- Tu osta blatni kal i našim nesrića.
- Tada krov kositi počeše sa svih stran,
- Tokoje nositi svakoga kitja gran;
- Tu se vriće pune i kratke i duge
- Bunbaka i vune i svake haluge.
- Ni bil velik ni mal ni toke dobrote
- Ki bi milost imal znet biti s rabote,
- Da sve vojske sila, i mladi i stari,
- Na blato je nosila tih takovih stvari
- Nit otle odašla tarpeći trud i glad,
- Dočim ni nadašla visinom Siget grad.
- Otud najpri baše, za njimi ostali,
- Gradu jagmu daše i veli i mali.
- Da brane se naši hrabreni karstjane,
- Kajerskomu baši daše smartne rane,
- Carev kapičija i baša haznadar
- Od naših smart prija i ki j' nosil dundar.
- Jinih množ pobiše, kim se sad ne zna broj,
- I tu jagmu odbiše dajuč joj smartni znoj.
- Bolestan buduć car prid šatorom stojeć,
- Vidiv od svojih har, zlu se koncu bojeć,
- Žalost mu napade, obuja ga tuga,
- I vas se pripade došad bliji luga.
- Zlo mu sarce tuče, smartni ga znoj kosi,
- K njemu se smart vuče da si ga prikosi.
- Kada k njemu zajde ta Sokolović beg,
- Ležeći ga najde, martvački se proteg.
- Zva ga, da li zaman, jer mu rič ne zusti:
- Car sultar Soliman prid njim duh izpusti.
- Pravo mi je reći, ovo ča znade svit,
- Turci nete steći nikadar taki cvit;
- I turski car odkad na carstvo je usel,
- Suliman car dosad kripostju svih nadsel.
- Ta baša umići, carev najmiliji,
- U svih dili smići i najrazumniji,
- Svoj vojski je ukril smart toga človika,
- A martva ga je prikril - je 1' to rič velika?
- Niti je živ duh znal, neg on, pun pelina,
- Po sina mu j' poslal, sultana Selina.
- Da nigdir ni pristal svu vojsku obtičuć,
- Ni velik hip ni mal, k Sigetu ju mičuć.
- Dvadest i sedam dan agusta kad projde
- I jošće i gor jedan, tade meu baše dojde,
- Reče jim: "Ja vas sad ni molim ni prosim,
- Da golu sablju zvad zapovid vam nosim,
- Ku je car Suliman, u kom rasaržba vre,
- Da svaki busloman sada na jagmu gre."
- Svi se uvarnaše u carevu jidu
- Tere jagmu daše segetskomu zidu.
- U grad nametaše suha drivja dosti,
- A pak ga užgaše - nut naše gorkosti!
- Užgaše naši grad, užga mu se žitak,
- Mnogi na nj dojde jad, vehne rumen cvitak.
- Hordosi mu gore, pića se proliva,
- Sa svih stran ga more, oganj mu dodiva.
- Naši se li brane, da oganj, da sila
- Ne da da se hrane, ka jih je podbila.
- Turci se u nj vuku, sa svih stran ga riju,
- Pantac'jami tuku, taraskami biju.
- Osam dan se žileć, kad dojde deveti,
- Zagnaše van sileć naših ti prokleti.
- Oni u nj dojdoše, i kih v njem zastaše,
- Živi ne ujdoše, da svih jih poklaše,
- Nego nike žene, jer jim nisu krive,
- Našad zakrivene, odvedoše žive.
- Tu svarši svojih lit oni vitez poznan,
- Ispustiv ovi svit, Novaković Ivan.
- Turci nastupiše, tad naši ostali
- Zrinskim ustupiše v nutarnji grad mali.
- U vanjskom ostaše taraske i prah vas
- I pantac'je naše - nut Božji bič na nas!
- Jagma ih umara, nimaju izruke,
- Oganj jim dogara, ne da im odluke.
- Gospodin Zrinski, kad vidi to zgubljen'je,
- "Sliš'te svi", reče, "sad moje govoren'je!
- Ova turska sila, ka nam sad dodiva,
- Pokora j' zla dila ki u nas pribiva
- I u rusagu svem, jere se je jur smel
- I svimi i u svem za odmetnici povel,
- Jer pustiv pravi put ki njim ISUS kaže,
- Išli su oni blut ki grišnici traže.
- Nit je već prijat gost, lačni ni napitan,
- Sasvim je pušćen post i zavid obitan,
- Ni žedni napojen ni nagi odiven,
- Bolestni ogojen ni bosi obuven.
- Ki su u tamnici, nigdor pomoć neće,
- Ni još udovici, da svak mimo šeće.
- Pače svaki hote prez izma, prez vere
- Uboge sirote blago da požere.
- Već se Bog ne ljubi, crikva se ne barže,
- Drug druga da zgubi, sve preži i starže.
- Sveti se ne štuje, grih se ne spovida,
- Ni se već rič čuje ku BOG zapovida.
- Svak na stranu meće blagdani i sveci,
- Ni se znaju veće subote ni peci.
- Božji službenici z crikav se izgone,
- A nas nevernici toga cić pregone.
- Ako se ta rusag k Bogu ne obrati,
- Stoga će ostat nag, s pogani prid vrati;
- Da ako podložan bude h carkvi rinskoj,
- Neće bit uzmožan car u zemlji nimškoj.
- Zač se odvarže Franca slideć odmetnih roj,
- Ne bi u njoj tanca, neg kuga, glad i boj.
- Zato s dobre volje mi, grišni smrad i kal,
- Tarpimo nevolje ku nam je sad Bog dal.
- Vire ne zgubimo, prenda nas tač gosti,
- Dali ga molimo da nam grihe prosti!
- Ter se hrabro bijmo od ognja odašad
- I ov boj dospijmo na polje izašad.
- Jere bi rugo i špot, v gradu zavaljeni
- Da bismo kako skot ognjem zapaljeni.
- Da čin'mo da zna svit da spred ruk poganskih
- Ni pobigal ov cvit vitezov karstjanskih,
- Nego da ne smiv na nj sva turska nesmira,
- Samo živi oganj z grada nas istira.
- Naš viteški žitak sluti će do suda,
- Biv pošten dospitak od našega truda.
- Herenče Ferenče, komorniče verni,"
- Reče, "zlati venče, viteže operni,
- Rubaču mi čistu nosi da se obuku,
- A ovu nečistu i znojnu izvuku,
- Siderijanskoga moj mentel atlasa
- I surijanskoga pas koji me pasa.
- U župi mi stavi, cić vitezov carskih,
- Znutra mej postavi sto zlatih ugarskih.
- Ako me ki svuče martva, za svoj žitak
- Neka iz nje zvuče zlata ta dobitak.
- Okrugljeni šćitak železni donesi
- I sve na dospitak sablje mi iznesi,
- Jer ću izabrati, ka m' je oca bila,
- Jer me j' u sve rati poštena iznila.
- Čarnoga barzona klobuk, zlatom pramljen,
- Harvacka zakona i mentin napravljen
- Nos' mi ga, Ferenče, jer ga ja nosih prij'
- Na mu svadbu", reče, "i perce za nj zadij.
- Ključi gradski s tobom ne zabud' doniti
- Jere ću ih sobom na poboj poniti."
- Sve mu se to spravi; malo vrime projde
- Da se vas opravi i mej svojih dojde,
- Golu sablju noseć ter ju stresa rukom,
- Viteški s' uznoseć s perjem za klobukom.
- Na njemu ni pancir, neg štit ki ga štiti,
- Ter gre na gradski mir i svoj vojski pr ti.
- A za njim gredihu ki su zdravi bili,
- Jer ostali bihu od te pogibili.
- Svaki jih umira da barže van skoči,
- Da se s Turci tira, da cara naskoči.
- Jurinić Lovrinac, kino se zoviše,
- Kako ljut osinac prid njimi grediše,
- Zastavu noseći cesara slavnoga,
- A Boga moleći na cara davnoga,
- Želeć k njemu priti tere ga ubiti,
- Sarce mu izdriti i karvi mu piti.
- Svi jednu želeć stvar vrata otvoriše
- Tere jedan možar gvozden ki tu biše
- Užgaše nabijen gvozdenih ispustiv,
- S kim mnogi ubijen svrati se duh pustiv.
- Kad se dim razajde od toga možara,
- Na vratih se najde, noseći dundara,
- Lovrenac rečeni, prid njim k boju spravan
- Gospodin hrabreni Zrinski, mnogo slavan,
- Kim vojska bižaše sprid njega svivši skut,
- Jer sabljom činjaše prid sobom širok put.
- Nadseže v tom dilu Koklesa rimskoga,
- Zbiv takovu silu ta hrabrost Zrinskoga;
- Jer on vojsku kralja na mostu ustavi,
- Ov carevu valja, sikuć u big stavi.
- Tada s njim ne smiše na sablju ni na meč,
- Nego ga ubiše iz puške nadaleč.
- Jurinić Lovrenac, vidiv to ubojstvo,
- I Herenc Ferenac, a svoje nevoljstvo,
- Na osvet zajdoše još nici, da malo,
- Ki se ondi najdoše, ča biše ostalo.
- I Turak sikući, nigdir ne zapriše,
- Da hrabro s' arvući v tom boju umriše.
- Turska se zled zvarnu, tako da Siget grad
- Tu ih se nagarnu, listo se dviže kad.
- I oganj od praha puške ki svih zgori,
- A vani da straha svoj turačkoj hori.
- Ta prah biše hranjen v turnih za potribu
- I od ognja branjen za tursku pogibu,
- Da oganj kim bihu Turci grad užgali,
- Jere to ne mnihu, prah i njih popali.
- Turci dosad v Seget martvace obhode,
- Upiv "Medet, medet", plačući njih škode.
- Da ta škoda veća bi da smartna tinja
- Metnu k zemlji pleća gospodina Zrinja,
- Ki već biše vridan neg Kajer, grad cara,
- Neg ta Siget bidan i s njim Beč cesara.
- Njega glavu slavnu Sokolović Mehmet
- Svilom, zlatom spravnu, martvoga cara zet,
- Cesara svitlosti odasla s vesel'jem,
- A on pun gorkosti primi ju s dresel'jem.
- I stav meu slugami, žalostan te škode,
- Opra ju suzami ke mu šarca shode,
- Reče: "Glave ove do konca onih lit
- Slavan glas uslove, u kih se svarši svit."
- Kad ju da odnesti, svak u suzah plove,
- I k turnu ponesti ki se Čakov zove.
- Tu ju popom daše, oni ju s pošten'jem
- Mnogim zakopaše i s jadnim cviljen'jem
- U Svete Jelene kloštra, gdi počitak
- Bi njega hrabrene vojnice vas žitak.
- A to vam od mene te sloge dospitak.