Sveta Rožalija/Dio treći/5

← IV. Prikazanje ostalih svitovnih veselja i njihovih naslidnika.

Sveta Rožalija —  Dio treći 5 autor: Antun Kanižlić

VI. Strah Božji kaže livoga puta svrhu, Zmaja paklenoga. →

V. Dušnoga Spoznanja ogledalo Sloboda od života razbije; zauzda ju Strah Božji, ali se uzde oslobodi

A Dušno spoznanje koje ne počiva,

neg dušu na znanje duši prikaziva,

bludnike sustavlja, prid njima kud hode,

trnje ljuto stavlja, u prsi š njim bode.

Ogledalo nosi, vapi: "Gledaj, tužan,

i promisli, tko si! Grd jesi i ružan."

Ne mogu podniti; kakav grih jest, vide;

svaki bižeć hiti i od njega ide.

Ali da pobigne tko, nije to moći,

za čas jedan stigne, stane mu prid oči;

silom se pridruži, kaže čisto tko je,

komu grišnik služi, i u duši što je.

Videć niki sebe zacvili: "Ah, što sam!

Ja li služih tebi, griše, lita osam!"

I natrag se vraća. "Ah, ja li, crn krivac,

stegnut se od plača mogu? Tvrd sam živac!"

Sloboda života skoči, pita: "Gdi je

ta ružna strahota? Tko me plašit smije?"

Ogledalo zgrabi: "Daj strah griha kaži,

ter mi tvoje da bi bojali se laži!"

Na tle š njime lupi: "Sad straha u grihu

pogledaj, sad kupi!" A vile se smiju.

A Spoznanje svoje lice zemlji prigne,

cvili: "Jao, što je?", vapeć k nebu digne.

"Strahu Božji, dođi! Vidiš, gorko plačem.

Grišna srca prođi ljutim tvojim mačem."

Kao po mraku slipu munja se raziđe,

žarki Strah u kipu anđeoskom priđe;

zagrmi; iz ljutih očiju i lica,

da se vas zbor smuti, žarka munja sica.

Strahovit u svemu strašno glavom klima.

Mislim, uzdu čemu on u ruci ima?

Ljutim mačem siva, vas sabor zamuči;

vidivši, što biva, Sloboda se skuči.

Kad Strah uzdu stavi na nju, svi problide;

misle što se spravi, koja zla još slide.

Škriplje, grize žvalo kao ždribe, koje

jošter nije znalo, prva uzda što je.

Sloboda, budući da s imenom ćudi

jednake jest, svući ropstvo s glave trudi.

Da joj zapovida uzda, to pripustit

neće, nego od stida radi nju izustit.

Spomina se što je, što bi, kuda dojde:

srce to njoj troje kao mačem projde.

Sama sobom vlada; ne da se da koja

oblast nju nadvlada; gospoja jest svoja.

Misli ljuta, kako sad svojovoljnu diku

u grdomu tako pati oglavniku.

Zato poče tresti z glavom, naglo skoči,

ali se otresti, vidi, nije moći.

Žvalo grize, žvače, grižnjom zube tupi;

otima se, skače; naprid, natrag stupi.

Gori glavu digne, trza š njome doli,

prije neg ćud prigne, mrtva pasti voli.

Tako tvrdousta nigdi vranca nije:

hrče, krivi usta, petom hita, bije.

Naglo se zateče, o tle sobom lupi

i svu da uteče ljutu silu skupi.

Ćud većma utvrdi, jid u njoj zakipi,

užge se, rasrdi, srdžbom snagu kripi.

Sad glavu proteže, sad glavom zakreće,

a Strah uzdu steže i š njom ju okreće.

Još se ne podlaže, ne staje se mučit,

rukom se pomaže, neće uzde učit.

Sili se izmaknut, ne pusti se vodit:

ali će se smaknut ali oslobodit.

Kao da je bisna, usta joj se pine,

puca uzda tisna; trga se da skine.

Što ne more sila! Puče uzda, palo

od pomamna dila je pinasto žvalo.

Ćutenja doteku i vile ostale:

"Da si nam zdrav!" reku; jakost, sriću fale.

"Da si nam zdrav!" slože dignuvši glas veći;

vape što tko može, drugi put i treći.