Sveta Rožalija/Dio prvi/2
← I. Rožalija knjigi put čestituje. | Sveta Rožalija — Dio prvi 2 autor: Antun Kanižlić |
III. Rožalija govori knjigi da iđe u rodni dvor paleramski, i ispisuje lipotu vrata dvora svoga.→ |
II. Rožalija daje knjigi nauk od držanja, ako joj navlastito tko prigovarat počne.
Putuj nit se stidi, nit mi budi tužna,
- da ti lice blidi od papira ružna;
da nisi ti svilom žutom odivena
- ali barem bilom posrid sašivena;
da od praha žuta ne svitle se ova
- zemljicom posuta crnom tvoja slova;
da ne siva zlato oko kraja tvoga, -
- ne stidi se zato oka roda moga.
Znaš, što sam i kakva, zato se spomeni,
- da imaš bit takva i prilična meni.
Biliji od sniga papir i riz sjajni,
- mojih ures knjiga prije običajni,
i druge lipote tko će u ovom mistu
- od Božje sirote iskati u listu?
Ah, nejmam ja toga, koja niti lonca
- (kako je rič) svoga nejmam, niti konca.
Ako nađeš koga, koji te upita,
- što se prez svakoga pečata list skita:
otkuda bi meni pečat, odgovori,
- i vosak crveni u pustošnoj gori!
Da i mogu, ne bi pritisnut ga htila,
- ne pišem u tebi, što bi svitu krila.
I što hoću kriti? Zato nejmam brige,
- da te krati štiti pečat, čuvar knjige.
Nejmaš slova koje bi moglo uvridit.
- Tko zna, jošt će tvoje riči tkogod slidit.
Znadem da svakomu ti nećeš ugodit,
- jer tko će, što komu jest drago, pogodit!
Rič je znana svima: koliko je ljudi,
- toliko ti ima i različnih ćudi.
Znaj da kako sovu, kad na dan izajđe,
- tako knjigu novu napast s kljunom najđe.
Vidla sam stvar ovu: velike i male
- ptice kad na sovu jurišom navale,
kos začokće prvi, kreštelica kreči
- kao' nje žedna krvi, da sva šuma zveči;
zeba činče zebi i sestru poziva,
- koja: "Što je tebi?" činčeći oziva
niti činčat stane, prije nego drugu
- druga na boj gane činčeći po lugu.
Čuvši zeba viku, k toj krilatoj četi,
- ostavivši smriku, bravenjak doleti.
Drozd glavu protulji zavirujuć, tko je;
- sinica produlji vrat željna znat što je.
Trostokljun i žune s ditelji na strani
- draže, svoje kljune oštreći o grani.
Međuto se druge čete na boj dižu:
- sad lude, sad vuge, sad puzavci stižu.
Stižu od vrsti svake cvrčeć crnoglavke,
- gavran grakčuć, svrake krekčuć, čavčuć čavke.
Između ostalih skačuć iz daleka
- gleda strižic mali, i što će bit, čeka.
Nuto, rekoh, čuda, toliki vojnici
- lete odasvuda suprot jednoj ptici:
bit će ovdi krvi danas jošter rika,
- gdi toliko vrvi perjatih vojnika.
Što se čini? Čikću, klokću i piskuću,
- kliče, čokću, klikću, kreče i cvrkuću.
Na zemlji je trka oda strana sviju,
- po granah je cvrka, da boj š njome biju.
Od ovuda gačuć vrana oblak grne,
- od tud na nju skačuć vojska zeba srne.
Kao bojne čete u krvavom ratu
- sad napose lete, sad opet u jatu,
sada k njoj dolete, sada ju obliću,
- sad mimo prolete, sad se u nju zaliću.
Svako se tu srdi, svako, kako znade,
- cvrčeći nju grdi, kad blizu nje pade:
drozd barzčeć, kos čokčuć, a sinica čikčuć,
- zeba činčeć, klokčuć žuna, ditelj klikčuć.
Rugaju se svrake i grohotom smiju
- krekčuć: "Nejma take, lipša si od sviju!"
Svako u nju dira: sad kljunom drozdović,
- sada u nju smira žuna, sad kosović.
Sad na nju cvrkuće, sad po oštroj kori
- ljut puzavac muče puza na nju gori,
sad ju vuglić psuje vuga, sada skoči
- gavran, da joj kljuje i izbode oči.
Sad se na nju tuže i prid oči steku
- zebe ter ju ruže, kako da joj reku:
"Ne biše ti, sovo, hole glave dići,
- iz duplja ti ovo jest na svitlost ići!
Drugi put na oči ne iđi, ne huhuči,
- nego ob dan u noći kućnoj sidi i muči."
A što sova? Sidi smućena i tužna,
- jer navalu vidi i zna da je ružna.
Sad očima kreće, sada glavom klima,
- sad panđe raskreće da se brani š njima.
Ako kada srne ditelj ter ju bocne,
- pruža panđe, s krili prne, s kljunom štrocne.
Glavom opet klima, kano žaleć kaže,
- što se zgađa njima, koji svitlost traže,
kano da će reći: "Što u rastu šuplju
- ne ostah mučeći i u tavnu duplju!"
Sad krila raširi, sad razvali oči,
- sad trepteć zažmiri željna crne noći;
sada glavu prigne, sad se nakostruši,
- sad perjate digne kao mačak uši
i ništo ti sluša; sad jih opet spusti,
- cvrka joj zagluša od kljunatih usti.
Sada se sva stisne, navlastito kada
- trostokljun se tisne i blizu nje pada.
Sada ništo ziva - uzdiše li, što li? -
- Sada se sakriva savruvši vrat doli.
Opet se okreće, svakako se muči
- i od stida veće neg s' od straha skuči.
Što da i na tebe, knjigo, tko navali:
- lude, svrački, zebe i kljuni ostali -
nemiran ptić vuga, kukmast ditelj, žuna,
- znaš ju, ružno duga jezika i kljuna,
i kojih jest fala kljucat se sa svima,
- jer je narav dala kljun zakučen njima,
koje od jednoga do drugoga drva
- lete, da gdi koga iskljucaju crva?
Dođu, koje znadu samo u panj tucat,
- jer tup kljun imadu ne mogući kljucat.
Dođu... Znaš li, koje? Bili bi slavići,
- da ti nisu boje crne mudri ptići.
Sladak glas imadu, jer gdi mudra vrije
- voda, oni znadu, i svaki nju pije, -
voda, koja bila jest pribistro vrilo
- devet mudrih vila, ptićom ovim milo.
Svatko od njega reče: "Još tu vila piva!",
- tako s tutnjom teče slatkim voda živa.
Ako ti zapiva tko od ptića ovih,
- luda ti otpiva na čast kako sovi.
Ptić on morebiti, i to će se zgodit,
- kad te počmu štiti, za majci ugodit,
zapivat će: "Kita od cvitja jest nova
- u po zime i lita cvatuć knjiga ova.
Narasla je ona - tko drugo reć more? -
- blizu Helikona i Parnaške gore.
U to pero uliše vrilo Aganipe
- vile, koje piše retke tako lipe."
Začvrčit će luda i š njom nike ptice:
- "Velika nam čuda! Zar su kita trice?
Zar je cvitja kita dračje, vrilo mlaka,
- gora glasovita Parnaš gora svaka?
Zar je svaka vila, koja retke slaže,
- na Parnašu bila, kako ona kaže?
Na Parnaš uzaći nije dato svima:
- koji hoće zaći na vrh, trudit ima.
Koji onu želi mudru vodu piti,
- njemu Febo veli znojit se i bditi:
znoj jest mudra voda, koju tvoje, vilo
- krivonoga hoda, pero nije pilo.
Lino pero ove nije pilo vode,
- zato knjige nove retki hromi hode."
Navlastito koje i kakve tko ćudi,
- tako stvari svoje i tuđe on sudi.
Šta ti jedan falom uzvisujuć kiti,
- drugi s oštrom šalom pod noge ti hiti.
Jedni ti se čude tvoju glaseć diku,
- a drugi te kude i jezikom siku.
Što da zlato čisto ti sciniš nadsiva,
- drugi ono isto olovom naziva.
I to bi još prošlo, neg što ni na vrata
- nikad nije došlo tuđega zanata,
ono, kako stara običaj imade,
- dilu prigovara, a što je, ne znade.
Koji vazdan šije posmolenim šilom,
- on se rugat smije Apelovim dilom.
Ako knjigu štiti zna, na stol će sisti,
- od nje sudac biti, protrest ju i gristi.
Ali jerbo tebe ne šaljem da komu
- falim sama sebe ja po glasu tvomu,
niti mogu s čime, niti ja imadem,
- da te kitim, vrime, niti toga znadem,
što sam doma čula, nit mi na um pada,
- nit to špilja, skula moja, uči sada,
nego da ti znanje samo možeš dati
- mojim, moje stanje, odlučih te slati,
zato nit se s kime priričuj, ni mrazi,
- nego se ovime vićem služeć pazi.
Kad ti prigovarat stanu, nit se smuti
- niti odgovarat počmi, nego šuti.
Putuj putem tvojim, jer što šarko laje,
- putnik putem svojim nit sluša nit staje.
Budi kano nima i gluha; tko tako
- hodi, mir on ima i sve trpi lako:
nit se nim kad svadi, niti nemir sije,
- nit jezičnu vadi sablju, da boj bije;
nit se gluh što tuži, kano da mu muha,
- kada ga tko ruži, leti pokraj uha.
Ovo ti ja prije hoti' napomenut,
- da se imaš, gdi je potriba, spomenut.