Sveta Rožalija/Dio prvi/2

← I. Rožalija knjigi put čestituje.

Sveta Rožalija —  Dio prvi 2 autor: Antun Kanižlić

III. Rožalija govori knjigi da iđe u rodni dvor paleramski, i ispisuje lipotu vrata dvora svoga.→

II. Rožalija daje knjigi nauk od držanja, ako joj navlastito tko prigovarat počne.

Putuj nit se stidi, nit mi budi tužna,

da ti lice blidi od papira ružna;

da nisi ti svilom žutom odivena

ali barem bilom posrid sašivena;

da od praha žuta ne svitle se ova

zemljicom posuta crnom tvoja slova;

da ne siva zlato oko kraja tvoga, -

ne stidi se zato oka roda moga.

Znaš, što sam i kakva, zato se spomeni,

da imaš bit takva i prilična meni.

Biliji od sniga papir i riz sjajni,

mojih ures knjiga prije običajni,

i druge lipote tko će u ovom mistu

od Božje sirote iskati u listu?

Ah, nejmam ja toga, koja niti lonca

(kako je rič) svoga nejmam, niti konca.

Ako nađeš koga, koji te upita,

što se prez svakoga pečata list skita:

otkuda bi meni pečat, odgovori,

i vosak crveni u pustošnoj gori!

Da i mogu, ne bi pritisnut ga htila,

ne pišem u tebi, što bi svitu krila.

I što hoću kriti? Zato nejmam brige,

da te krati štiti pečat, čuvar knjige.

Nejmaš slova koje bi moglo uvridit.

Tko zna, jošt će tvoje riči tkogod slidit.

Znadem da svakomu ti nećeš ugodit,

jer tko će, što komu jest drago, pogodit!

Rič je znana svima: koliko je ljudi,

toliko ti ima i različnih ćudi.

Znaj da kako sovu, kad na dan izajđe,

tako knjigu novu napast s kljunom najđe.

Vidla sam stvar ovu: velike i male

ptice kad na sovu jurišom navale,

kos začokće prvi, kreštelica kreči

kao' nje žedna krvi, da sva šuma zveči;

zeba činče zebi i sestru poziva,

koja: "Što je tebi?" činčeći oziva

niti činčat stane, prije nego drugu

druga na boj gane činčeći po lugu.

Čuvši zeba viku, k toj krilatoj četi,

ostavivši smriku, bravenjak doleti.

Drozd glavu protulji zavirujuć, tko je;

sinica produlji vrat željna znat što je.

Trostokljun i žune s ditelji na strani

draže, svoje kljune oštreći o grani.

Međuto se druge čete na boj dižu:

sad lude, sad vuge, sad puzavci stižu.

Stižu od vrsti svake cvrčeć crnoglavke,

gavran grakčuć, svrake krekčuć, čavčuć čavke.

Između ostalih skačuć iz daleka

gleda strižic mali, i što će bit, čeka.

Nuto, rekoh, čuda, toliki vojnici

lete odasvuda suprot jednoj ptici:

bit će ovdi krvi danas jošter rika,

gdi toliko vrvi perjatih vojnika.

Što se čini? Čikću, klokću i piskuću,

kliče, čokću, klikću, kreče i cvrkuću.

Na zemlji je trka oda strana sviju,

po granah je cvrka, da boj š njome biju.

Od ovuda gačuć vrana oblak grne,

od tud na nju skačuć vojska zeba srne.

Kao bojne čete u krvavom ratu

sad napose lete, sad opet u jatu,

sada k njoj dolete, sada ju obliću,

sad mimo prolete, sad se u nju zaliću.

Svako se tu srdi, svako, kako znade,

cvrčeći nju grdi, kad blizu nje pade:

drozd barzčeć, kos čokčuć, a sinica čikčuć,

zeba činčeć, klokčuć žuna, ditelj klikčuć.

Rugaju se svrake i grohotom smiju

krekčuć: "Nejma take, lipša si od sviju!"

Svako u nju dira: sad kljunom drozdović,

sada u nju smira žuna, sad kosović.

Sad na nju cvrkuće, sad po oštroj kori

ljut puzavac muče puza na nju gori,

sad ju vuglić psuje vuga, sada skoči

gavran, da joj kljuje i izbode oči.

Sad se na nju tuže i prid oči steku

zebe ter ju ruže, kako da joj reku:

"Ne biše ti, sovo, hole glave dići,

iz duplja ti ovo jest na svitlost ići!

Drugi put na oči ne iđi, ne huhuči,

nego ob dan u noći kućnoj sidi i muči."

A što sova? Sidi smućena i tužna,

jer navalu vidi i zna da je ružna.

Sad očima kreće, sada glavom klima,

sad panđe raskreće da se brani š njima.

Ako kada srne ditelj ter ju bocne,

pruža panđe, s krili prne, s kljunom štrocne.

Glavom opet klima, kano žaleć kaže,

što se zgađa njima, koji svitlost traže,

kano da će reći: "Što u rastu šuplju

ne ostah mučeći i u tavnu duplju!"

Sad krila raširi, sad razvali oči,

sad trepteć zažmiri željna crne noći;

sada glavu prigne, sad se nakostruši,

sad perjate digne kao mačak uši

i ništo ti sluša; sad jih opet spusti,

cvrka joj zagluša od kljunatih usti.

Sada se sva stisne, navlastito kada

trostokljun se tisne i blizu nje pada.

Sada ništo ziva - uzdiše li, što li? -

Sada se sakriva savruvši vrat doli.

Opet se okreće, svakako se muči

i od stida veće neg s' od straha skuči.

Što da i na tebe, knjigo, tko navali:

lude, svrački, zebe i kljuni ostali -

nemiran ptić vuga, kukmast ditelj, žuna,

znaš ju, ružno duga jezika i kljuna,

i kojih jest fala kljucat se sa svima,

jer je narav dala kljun zakučen njima,

koje od jednoga do drugoga drva

lete, da gdi koga iskljucaju crva?

Dođu, koje znadu samo u panj tucat,

jer tup kljun imadu ne mogući kljucat.

Dođu... Znaš li, koje? Bili bi slavići,

da ti nisu boje crne mudri ptići.

Sladak glas imadu, jer gdi mudra vrije

voda, oni znadu, i svaki nju pije, -

voda, koja bila jest pribistro vrilo

devet mudrih vila, ptićom ovim milo.

Svatko od njega reče: "Još tu vila piva!",

tako s tutnjom teče slatkim voda živa.

Ako ti zapiva tko od ptića ovih,

luda ti otpiva na čast kako sovi.

Ptić on morebiti, i to će se zgodit,

kad te počmu štiti, za majci ugodit,

zapivat će: "Kita od cvitja jest nova

u po zime i lita cvatuć knjiga ova.

Narasla je ona - tko drugo reć more? -

blizu Helikona i Parnaške gore.

U to pero uliše vrilo Aganipe

vile, koje piše retke tako lipe."

Začvrčit će luda i š njom nike ptice:

"Velika nam čuda! Zar su kita trice?

Zar je cvitja kita dračje, vrilo mlaka,

gora glasovita Parnaš gora svaka?

Zar je svaka vila, koja retke slaže,

na Parnašu bila, kako ona kaže?

Na Parnaš uzaći nije dato svima:

koji hoće zaći na vrh, trudit ima.

Koji onu želi mudru vodu piti,

njemu Febo veli znojit se i bditi:

znoj jest mudra voda, koju tvoje, vilo

krivonoga hoda, pero nije pilo.

Lino pero ove nije pilo vode,

zato knjige nove retki hromi hode."

Navlastito koje i kakve tko ćudi,

tako stvari svoje i tuđe on sudi.

Šta ti jedan falom uzvisujuć kiti,

drugi s oštrom šalom pod noge ti hiti.

Jedni ti se čude tvoju glaseć diku,

a drugi te kude i jezikom siku.

Što da zlato čisto ti sciniš nadsiva,

drugi ono isto olovom naziva.

I to bi još prošlo, neg što ni na vrata

nikad nije došlo tuđega zanata,

ono, kako stara običaj imade,

dilu prigovara, a što je, ne znade.

Koji vazdan šije posmolenim šilom,

on se rugat smije Apelovim dilom.

Ako knjigu štiti zna, na stol će sisti,

od nje sudac biti, protrest ju i gristi.

Ali jerbo tebe ne šaljem da komu

falim sama sebe ja po glasu tvomu,

niti mogu s čime, niti ja imadem,

da te kitim, vrime, niti toga znadem,

što sam doma čula, nit mi na um pada,

nit to špilja, skula moja, uči sada,

nego da ti znanje samo možeš dati

mojim, moje stanje, odlučih te slati,

zato nit se s kime priričuj, ni mrazi,

nego se ovime vićem služeć pazi.

Kad ti prigovarat stanu, nit se smuti

niti odgovarat počmi, nego šuti.

Putuj putem tvojim, jer što šarko laje,

putnik putem svojim nit sluša nit staje.

Budi kano nima i gluha; tko tako

hodi, mir on ima i sve trpi lako:

nit se nim kad svadi, niti nemir sije,

nit jezičnu vadi sablju, da boj bije;

nit se gluh što tuži, kano da mu muha,

kada ga tko ruži, leti pokraj uha.

Ovo ti ja prije hoti' napomenut,

da se imaš, gdi je potriba, spomenut.