Sveta Rožalija/Dio prvi/1

← Uvod

Sveta Rožalija —  Dio prvi 1 autor: Antun Kanižlić

II. Rožalija daje knjigi nauk od držanja, ako joj navlastito tko prigovarat počne. →

I. Rožalija knjigi put čestituje.

Rožalija kamo tebe šalje tvoja,

uzdisana, tamo putuj, knjigo moja.

Kud mi imaš ići, ne znam te ja učit,

nego ću te srići u ruke izručit.

Ali što ja sada zađuć s puta reko,

akoprem nerada, jerbo se zareko!

Što ja reko: srići? Izručam te Bogu;

Da ćeš srićno ići š njim, uzdat se mogu.

Putuj dakle, knjigo moja, i š njim hodi,

nek on, draga brigo moja, tebe vodi.

Putuj k rodu momu, koji od želje vene,

da u dvoru svomu vidi u tebi mene -

mene, to jest moje stanje, moje ime,

za oblakšat svoje brige tužno brime.

Putuj, - ako gorom, gorom srićno hodi,

ako sinjem morom, morom srićno brodi.

Putuj, - ili drumom ili stazom išla,

ili gustom šumom, na polje izišla,

ili snilazeći niz dol, u dol snišla,

ili se vozeći rikom, riku prišla.

Putuj, - kud god pođeš, u dobri čas pošla,

i kamo god dođeš, čula: "Dobro došla!"

Putuj, - nit mi ljutu zvir koju ti srila,

koja bi na putu na te srnut smila,

nit mi tebe srila, koja strahom rani,

iz busije sila, zaviknuvši: "Stani!"

niti druga koja beda na put stala,

da kud staza tvoja vodi, ne bi znala.

Putuj, - nek ti vrime tihim zrakom godi

i sunašce š njime bile danke vodi.

Nek te kao virni drug putem sadruži

doljnac vitrac mirni i igrajuć služi.

Nek ti cvitjem cvate put, nek te po granah

žuberući prate ptičice do stana.

Ako trudnoj litna vrućina dosadi,

nek ti roseć sitna kiša zrak proladi.

Nek ti pokoj grane listorodne dadu

i od sunca brane u zelenom ladu.

Kad se zrak uzbune s oblaci od juga

i jug s kišom dune, ne bila ti duga.

Nek ti gornjac puše, koji razvedriva,

da se puti suše, nek ti sunce siva.

Kada pako pođe u zapad, jer znade,

da za njime dođe misec, i mrak pade

i počme se noćit, kud goder mi zašla,

da možeš prinoćit, stan i pokoj našla.

Ako ti u pustom dolu put priteče

i s tminom te gustom slipa noć zateče,

nek sjajuć visoko iz dola i gore

misec, jasno oko, vodi te do zore.

Ako ti se zgodi štogod, valja znati,

da svaki, kad hodi, putnik štogod pati:

svaki štogod pati, i kad je put dugi,

nevolja ga prati, ako nitko drugi.

Dakle pati, patit nećeš mi brez druge,

ja ću tebe pratit, druga tvoje tuge.

Ja ću s tobom ići po suhu i vodi,

i mene će stići, što se tebi zgodi.

Ali jer ne mogu s tilom, s tilom neću,

nego kako mogu, srcem i s pameću,

kako jedinoga kad od sebe dalje

sinka mati svoga u tuđi grad šalje.

Ona njega slidi i s pameću prati,

od brige problidi sva, jerbo je mati.

Na um sve njoj pada i brigu imade

misleć: "Gdi je sada sinak moj, tko znade!"

I ako bi htila, od njega pameti,

jer je brige sila, ne može oteti.

Višje ona š njime jest neg sama sobom, -

načinom ću time i ja biti s tobom.

Niti mene bili kad od tebe danak

niti me razdili kratak noćni sanak,

jerbo briga moja, koju imam na te,

virna druga tvoja ići će uza te.

Ona mi odnese um na tvoje pute,

da se vas zanese i dan i noć u te.

Koliko ću reći puta: "Kud je došla,

je l' mi puta veći dio knjiga prošla?

Da ju straža koja gdi ne zadržava

sumnjeć, je li moja ono knjiga prava?

Da tko morebiti, koji niti riči

ne zna pravo štiti, njoj put ne zapriči?

Tko zna gdi je sada: na moru li, gdi li!

O kako bi rada znati, Bože mili!

Iđe li glavicom, iđe li mi lugom,

iđe li ravnicom, sama ili s drugom?"

Ob noć ću uzdahnut: "Ako noćom pođe,

gdi će mi osvanut, kamo sutra dođe?"

San će meni isti lažuh prikazivat,

po kojih ćeš mistih hodit, gdi počivat:

sad da strmom gorom iđeš k momu rodu,

sad da iđeš morom leteći na brodu;

sada da te zviri na planini straše,

sad da te pastiri srite iđuć s paše;

sada da pod gorom trudna prinoćivaš,

sada da pod borom zelenim počivaš.

Meni će se sniti da te majka štije.

O kad će to biti! Da isto san nije!

Eto, nećeš hodit sama i po noći,

ja ću te sprovodit sideć u samoći.

Razdiljeno tako kanoti na dvoje

u vrime će svako biti srce moje.

Zato mi se siti da ću te ja pratit,

s tobom vazda biti, s tobom vazda patit.