Sveta Rožalija/Dio drugi/11
XI. Radost špilje i kupanje slavića.
Gdi je ova gora? U kojih je stranah,
- je li priko mora pustoš moga stana?
Od vas sam daleko. Tko još višje pita,
- istinu mu rekoh, da sam izvan svita:
priko njegvih međa slavnom pridoh nogom,
- kad mu okrenuć leđa rekoh: "Ostaj z Bogom!"
U špilji pribivam, prid njom sada pišem,
- u njoj raj uživam, o njem živem, dišem.
Pišem to na golu i suhomu panju,
- nenavidnom stolu i vašemu stanju.
Živem mirno: moje crna od goleti
- žalost daleko je, dalje od pameti.
Ništa me ne smeta, jer radost vesela
- i sa mnom se šeta pokoj vedrog čela.
Ne smiju ni blizu pustog dojti luga,
- koji srce grizu jadi, plač i tuga.
Ništa ovdi ne cvili, nit je šta da škodi,
- neg veselje bilih krila leti i hodi.
Ali eto sada plačem pišuć ovo;
- suza vruća pada i pomrsi slovo.
Suzo moja, tko te, budući ja u miru,
- izli, ah nehote, kaplje po papiru?
Ah, ljubav je, koja liva se kroz oči,
- goreć prez pokoja suzne iskre toči:
u vrućoj sladosti od nebeskih kaplja
- srce od radosti rajske se utaplja.
Ah, u pustoj šumi, špiljo, moj pokoju,
- što ja ne razumih prije sriću tvoju?
Cvit moje čistoće (Bog bijaše dao!)
- lipše bi u samoće skutu bio cvao.
Špiljo, raju, - ovo tvoje ime budi,
- ime pravo i novo, komu se svit čudi,
ne ja. Raj jest toga svita dobro izgubit,
- raj jest čisto Boga i sveudilj ljubit.
Ali kuda tako zanese me radost,
- eto mene kako meni otima sladost!
U nju i pero zajduć slatko se prilipi,
- da svrhe ne najduć mučno se odlipi:
ja š njim zaboravljam, što napisat kanim
- i vašoj pripravljam želji da obznanim.
Sad na špilje ime nemojte se čudit
- niti teško brime mog života kudit.
Kad se suho postim, ah, što ja uživam!
- Ja se s postom gostim, kripim, naslađivam:
kao da pada prava novim čudom mana,
- slatka meni trava i koren jest hrana.
Rajska u gorah pustih mene pita sladost,
- med ćutim u ustih, a u srcu radost.
Virujte, da niti žedna sam nit gladna,
- vodica za piti blizu mi je ladna.
Pokraj špilje živi kristal bistro teče,
- koji kano krivi žeđu, da pit neće,
jer sve šuškajući kaono se tuži,
- da se ne pijući žeđa š njim ne služi.
Niti ju što kada muti: tu ne pazi
- pastir svoga stada, da priko nje gazi,
nego ako moje puste drugarice
- u planini koje k njoj dolete ptice,
da se kuplju i piju, navlastito ptičak,
- kraljić ptica sviju i slava, slavićak.
Kljun u nju zamoči, pije, diže glavu,
- opet pije i skoči na zelenu travu.
Pak se vrati k vodi, gleda gdi je plitko,
- pazi i ophodi, da ne vidi nitko,
pokraj briga doli skoči, krilca stere,
- glavicu zamoči, kupa se i pere.
Otpočine mrva, pogleda i pazi,
- kao videći crva da po brigu plazi.
Pak glavu na krivo sad nagiblje amo,
- sad s desne na livo prigne opet tamo.
U pogledu onom vidi radost niku,
- svoju u vodenom ogledalu sliku.
Kao da se neće kupat, vodom brca,
- gleda, kako teče, i s kljunićem štrca.
Od nike dragosti opet zaroniva,
- da se u radosti ladnoj naslađiva.
Okolo se okreće, i kano da pliva,
- s krilcami trepeće i umorno ziva.
Odleti na stranu, pruža se, raskrili,
- kljun tare o granu, glavom trese i s krili.
Tribi se i čisti, perje vuče i vadi;
- da na red namisti, s kljunom češlja, gladi.
Kao da zafali za vodicu zdravu,
- kako zna, nju fali i piva njoj slavu.