Sveta Rožalija/Dio drugi/10
← IX. Rožaliju priobučenu u pustoš Ljubav nebeska prinese. | Sveta Rožalija — Dio drugi 10 autor: Antun Kanižlić |
XI. Radost špilje i kupanje slavića. → |
X. Rožalija, privoljivši svitovanju Ljubavi, odluku svoju u špilji pribivat napiše strilom. Ljubav joj ogledalo dade.
Kad Ljubav uniđe sa mnom u tu tminu,
- mrak se vas raziđe, zlatom špilja sinu:
"Rožalijo, ovo," govori, "vladanje
- dvor tvoj, grad i novo jest od sada stanje.
Nije ovdi buke kao doma čuti,
- nije tužbe od muke da ti srce smuti.
Veselja ne skaču niti noćni tanci,
- vridni da se plaču privezani s lanci.
Ovdi do po noći igre se ne smiju,
- nit se cire u zloći, šale i u grihu.
Ah, noći nemirne, koje vince piju,
- ali vile pirne kada vince viju!
Nisu časti pijane, gdi proždrlost sita
- još neće da stane, neg želudac pita,
nego tu pribiva rajska radost prava,
- dragi mir počiva, slatko pokoj spava.
Ne straši se, tko će sam pribivat tako,
- primoć milost hoće zapričenje svako.
Isus navišćuje tebi volju svoju,
- srce iziskuje, želi ljubav tvoju.
Isus je sve tebi. Zadovoljna s čime
- budeš, ako ne bi mogla biti š njime?
Eto ti na vrhu Kalvarije blagi
- Isus propet, svrhu Oca Otac dragi:
ti kći srditosti i od izgublenja,
- on Otac milosti i od otkupljenja.
On za priporodit tebe hoti umrti, -
- može li se zgodit ljubav veća od smrti?
Može li bit cina kakva majke mliku
- prama Božjeg Sina svete krvi liku?
On je pastir: virna tebe ovcu ruka
- čuva od nevirna paklenoga vuka;
on prijatelj, koga, dok ti život teče,
- ništa od srca tvoga razdiliti neće;
on tvoj od čistoće cvitak da sahrani
- neoskvrnjen hoće, zaručnik obrani;
on namisto dvorne poslat hoće službe
- slatko razgovorne anđeoske družbe.
Što bi višje rada? Ah, nisu li ljudi,
- izvan njega kada dobro traže, ludi?
Neka sama tvoja želja sad svidoči,
- da najći pokoja nije u svitu moći:
pun jest taštih laži, ispunit ju neće,
- neg želju još draži većma, kad što steče.
Isus je od svega dobra živo vrilo,
- sve teče iz njega, što je lipo i milo:
on je neizmirno dobro, slatko, čisto,
- cilj, svrha i mirno od pokoja misto.
K tomu, sve što imaš, misli, tko je dao;
- što svaki čas primaš, tko bi brojit znao!
On sve dade tebi i svrh svega sebe,
- a ti dala ne bi srce, ljubav, tebe?
Hoćeš li mu kratit? Ah, siroto tužna,
- nit ćeš s time platit dio, što si dužna!"
A ja doli klekoh i zemlju poljubih:
- "Špiljo moja," rekoh, "za vik te obljubih!
Zdravo u sridi gora, dražje neg prvanje
- u raskošju dvora, sada milo stanje!
Digni se još gori ti, goranski zidu,
- nogam mi zatvori put, da ne izidu.
Da istinom znadu sriću špilje puste,
- koji stoje u gradu, znam da ga opuste;
Duh Sveti njim sine, gradske ostave stane,
- špilje ime promine i grad budu zvane.
I ja ne bi htila k Isusovoj volji
- pristat, još bi smila zaželit stan bolji?
Zdravo, drage stine! (nje grlim, celivam)
- Kakove ste cine, znadem, jer uživam.
Zdravo, moj pokoju! Kad te istom kuša,
- sriću, sladost koju ćuti moja duša!
Sad utažan šuti nepokoj svitovni,
- jerbo srce ćuti mir čudan duhovni.
Sama ne znam gdi sam; znam da raj uživam,
- premda u raju nisam, kao u njem počivam.
Živit tu odlučih; ništa, nit smrt ista
- mene ne razluči od željnoga mista."
Ljubav, meni tada strilu davši svoju,
- veljaše mi: "Sada piši odluku tvoju!
Kad se napast koja na te naoblači,
- nek se stalnost tvoja s ovim pismom jači."
Po izvanskoj ploči, kud se u špilju ide,
- koju moje oči vazda iznutra vide,
desnu ruku vodi, i koje govori,
- kud god pišuć hodi, riči one tvori:
Ja Rožalija, kći Sinibalda, od Ružica i Quisquine gospodina, za ljubav Gospodina Isukrsta odredila sam u ovoj špilji živit.
I nut čudo, slovo tako se udubi,
- da ga nikakovo vrime ne pogubi.
Zlamenje duboko vikova slidećih
- bude vidit oko njemu se čudeći.
Ah, da se i u moga srca dnu udubi,
- da u vike svoga Isukrsta ljubi!
Zatime dar, koga za sve blago roda
- ne bi dala moga, ogledalo poda, -
ogledalo, u komu daje se prisveti
- izgled oku momu, Isukrst propeti,
da u mrtvom kipu njega kripost živu,
- moju gledam slipu dušu, ružnu, krivu.
"Uzmi, nek se (reče) duša lina stidi,
- kad prid oči meće njega, kad ga vidi.
Neka se ogleda, i kad se zastidi,
- neka ga pogleda često, da ga slidi.
Nek se tako kiti. O kako će srićna
- i blažena biti, kad mu bude slična!
Živem, o blaženi (reče) život tada,
- ne ja, neg u meni žive Isus sada."
Kad to izgovori, kao sunce sine
- i odleti gori u rajske visine.
S ogledalom što ja poče', eto u kratko:
- zabava je moja, cilj, raskošje slatko.