Sveta Rožalija/Dio četvrti/7
← VI. Rožalija odgovori i s ogledalom svojim Ispraznost otira. | Sveta Rožalija — Dio četvrti 7 autor: Antun Kanižlić |
VIII. Rožalija svoju knjigu dovršujuć njoj napokon govori. → |
VII. Ljubav, kazivajući Rožaliji nedovršeni vinac, zapovidi primistiti se u drugu goru, otkud vidivši dvor svoj, nadvladajući napasti dovrši vinac. Privoli k tomu.
Ljubav opet k meni uniđe leteći,
- vinac nesvršeni u ruci držeći.
"Eto kruna ova," veljaše, "ružična!
- Još nije gotova tvoja kruna srićna!
Još lažljivi da te svit kako primože,
- kao jurišom na te udrit će što može.
Da dovršiš tvoju krunu, stoj viteški
- u stražnjemu boju i zasidah teških.
Do sad izdaleka boj bijaše mali,
- sad izbliza čeka napast da navali.
Valja ti na oči dušmaninu ići,
- koji će sve moći svoje silu dići.
Iz stana ovoga posli malo dana
- u misto novoga seli se medana,
pustoš nove špilje vrh visokih gora
- daleko tri milje od rodnoga dvora.
Svit po te će slati napasna mišlenja
- i stara će zvati doma poželenja.
Ah, koliko puta, nemoćna podnesti,
- kao napast ljuta tužno ćeš se smesti!
Na te će nasrnut, zapet varke svoje
- i opet se vrnut priko volje tvoje.
Prem se ne pridade i otvor zakrati,
- kucajuć dosade na tvog srca vratih.
'Što nećeš otvorit? Što si tvrda i gluha?'
- milo će govorit i zaglušat uha.
'Rožalijo, hodi, doma se odseli!
- Majku, ka te rodi, tužnu razveseli!'
Misli ove znadu čudno na se sveti,
- da se ne poznadu, obličaj uzeti.
Kao da bi dive iz neba dotekle,
- da te pravu okrive, ova budu rekle:
'Rožalijo, kada otud ćeš se dignut?
- Vrime jur jest sada krivu volju prignut.
Znaš dobro da ima koja jest pobožna,
- svojima starjima kći biti podložna.
Proti zapovidi svetinja nije sveta;
- promisli i vidi, jer te napast smeta.'
Misli u dvor bili, jer moguće jesu,
- na svojima krilih za čas te prinesu.
Pameti smetene, gdi si, nećeš znati,
- uzdišući mene na pomoć ćeš zvati.
'O dvori šareni,' često ćeš govorit,
- 'sakrite se meni!' - i oči zatvorit.
Panormu ćeš vidit iz brda pustoga, -
- ah, kakov će slidit boj s pogleda toga!
Da te krv nadvlada smetenu sirotu,
- kazivat će grada domaćeg lipotu.
Udarit će misli, kao kad na polju
- grlicu su stisli jastrebi da kolju.
Udrit će u oči, većma u želju tvoju:
- u tom posvidoči stalnu ljubav tvoju.
To neg sve prošasto težje jest, boj veći,
- ali na došasto misli što ćeš steći.
S tim slavnim dobitjem naviti ćeš punu
- kao ružičnim cvitjem, koju vidiš, krunu."
Ja se onda poklonih ovoj zapovidi
- i srce priklonih da ju rado slidi.
"I na to gotova", velim, "jesam polje,
- pokli Božje ova jest naredba volje.
Srce je pripravno hrvat se do smrti,
- još, da vinac slavno dovršim, umrti."
Kada izgovorih to, Ljubav otide,
- a srce mi gori ćutim da uzide.
Ćutim na hrvanje ljubav slatkosilnu
- imajuć ufanje u milost obilnu.
Uzdišem: "O vrime kad to hoće stići,
- da se stražnjoj š njime obradujem srići!"