Satir/Bilješke

← 2. dio / IX.

Satir iliti divji čovik —  Bilješke Matije Antuna Relkovića uz Satir autor: Matija Antun Relković

1. Novogradiško pod vinobrdom Slavčom, pol ure ispod Cernika k Savi činje. Potok, koji kroz Cernik, onaj i kroz Novogradiško teče. Godine 1748. bijaše ovdi samo strnište i žitom posijano polje. General baron Engelshofen, poslanik dvorski, primi na ovom polju gradišku krajinu u oblast. Prije toga bo bijaše Slavonija razdilita u krajišnike i u komoraše, pak opet komoraši u tri vardmeđe: virovitičku, požešku i srimsku, a krajišnici u tri krajine: gradišku, brodsku i morovićku, mitrovačku ili varadinsku. Imadija(h)u onda ove krajine svoje oberkapitane, kapitane, vojvode, barjaktare, stražmeštre, fire, desetnike, knezove i proste krajišnike. Osim ovih bijaše kod svake kompanije po jedan harambaša i po 12 pandura, koji se nosiše kako i pustaije, da bolje tiraju nje, ali oni nisu mlogo bolji bili od njih, koje posli odvedavši baron Trenk u Bavariju, smiša š njima umirovnike pustaije pak čineći po svomu običaju, otimaše od ljudi nji(h)ovo dobro i navrgoše na nje takovi strah da poslije, došavši pravi krajišnici o prajskom ratu u Sileziju i Saksoniju, boja(h)u se njih oni zemljaci i prozvaše je panduri. Ali neka stoji ovo.

Ja nisam obećao pisati historiju od Slavonije, nego Satira; ovo pak istom od Novogradiškog hoću da ti ukažem jerbo znam njegov početak. Komendanti dakle koji bija(h)u u Gradiškom, Brodu i u Varadinu vlada(h)u sa svom krajinom i koje bi zapovidi od osičke generalkomande dobili, one bi i kapitanom svaki u svojoj krajini izdavali. Rečeni baron Engelshofen pak primi gradišku regimentu u oblast ondi gdi je sada varoš Novogradiško, i dade krajinam donešenu iz Beča moć odsuditi i smaknuti zločinca što prije nisu imale. Načini iz dviju kompanija tri. Postavi vlastite obrstare, oberstlieutenante, oberstvachtmajstore, kapitane, kapitanlieutenante, oberlieutenante, unterlieutenante, barjaktare, stražmeštre, fire, fourire, kaprale, tambore, frajte i stanoviti broj prostih vojnika, jerbo prije bijaše onoliko koliko se je moglo odivat. On dakle uvede jednoliku mundiru kod oficira i služećih prostih, koji se prije odivaše kako je tko bolje mogao. Odabra ondi praviti stolnje misto ove krajine. Zapovidi da se iz Starog Gradiškog prinese stol i vladanje ovdi i da se nazove Novogradiško. Oberster Šmid, stojeći u Rešetari, dade izvesti japiju i ode. Oberstlieutenant baron Beck iz Bogićevaca načini prvu gostionicu, obrstarske kuće, kasarne, veliku stražu i tavanicu, sve od drveta. Prinese se iz Bogićevaca u Novogradiško i side prvi zapovidati i odonuda upravljati novom regimentom. Poče prvi krčiti širje putove i praviti tvrde mostove. Naseli u gostionicu prvog nimačkog krčmara imenom Meiš, s dvima pekari. Zatim načini sebi kuću nimački kovač Franz Gansnek; poslije ovoga doseli iz Bosne knez Jovan Todorović i dovede sobom trideset obitila, koji prvi sidoše ondi i počeše kućno gospodarstvo. Od ono doba uzmložavaše brižljive starešine Novogradiško na taj način da sada kada ja od nje pišem, nahodi se u njoj 39 vojnički a 70 varoški kuća i jedanaest bolti. Namisto onih od obrstara Šmida drvenih kuća i kasarni, uzidane su posli dvi plemenite kuće za stabsoficire, parokijanska takojer, pokraj koje kapela svete Teresije diči se, a četiri kasarne i velika straža otvaraju lice pijacu. Osim ovih imaju dvi crkve, katoličanska jedna a druga grčkoga zakona, takojer dvi skule i kuće trgovca Đurđa Mandrovića u dva kata, koje sve izdaleka prosvitljuju varoš Novogradiško i daju joj od sebe caklinu. Vinobrdo Slavča okolo kojega se obavio Cernik i selo Mala tija do Novogradiške, stoji prid njima okrunjeno kapelicom svetoga Vincencija i nakićeno plemeniti vinogradi iz kojih u prolitje najugodniji miris različitog voća vitrić pribivaocem u usta zahukuje, u litu svake vrste voće daje, a u jesen Slavča slavnim vinom nasladuje. Ovo ti je indi, štioče, ono Novogradiško, koje prid 30 godina nije bilo a sada jest, i od kojega ime svoje ima gradiška regimenta.

2. "Ne dadu nam (mrmlja jedan nedokučljivi naselac), ne dadu nam gospoda, spa(h)ija, magistrat ili sudac sići šumu kao dosada. Ne smijemo prez njiova dopuštenja i cedule sići japiju i drva za vatru." A sam pripovida da je zapamtio kada je ovdi ili ondi bila plemenita šuma kako stoborje i tako gusta, da ne bi zmiju iz nje za rep izvukao, pak opet ne zna što će reći ne dati, što li štediti, što li sporiti? Pravo veliš: "Ne dadu kako do sada." Evo ti uzroci zašto to biva: jerbo ti do sada presposlen zavrgavši sikiru na rame vazdan po šumi baćokaš, pak ugledavši gdi se iz (h)rasta izvijaju stršeni, misleći da su pčele, pleneš njim o zemlju i teško utečeš od stršena ostavivši (h)rasta na zemlji nek trune. Je li to od potribe? Jerbo ti do sada ugledavši u hrastu duplje što je žuna iskopala, tresneš njim o zemlju misleći da su u njemu puhovi, pak ne našavši ništa, ostaviš (h)rasta na zemlji, nek trune. Za koju je to potribu? Jerbo ti do sada utiravši marvu i koze u šumu naslađuješ se sikući mlade (h)rastiće da marva oko tebe brsti i ogriza. Je li to kvar ili nije? Jerbo ti do sada ne htijući cipati ležeću šumu, lupiš najvećim (h)rastom o zemlju; koji kada se satare, pokupiš sitnaž pak voziš kući, a (h)rast ostane trunući.

Gospoda dakle dadu tebi koja su ti za japiju potribita, ali ne dadu na vatru sići stojeća, dok teče na zemlji; i kakogod ti nećeš dici načeti ciloga kruha dok ne pojidu komadiće, onako i ovdi se spori nad šumom, nek tebi dulje teče, a ne njima. O da se je ovako sporilo prije 50 godina! Ali su stari sikli ne obazirajući se na poslidnje.

3. Baron Ljubibratić od Tribinja, kako misto Becka u gradiškoj regimenti na obristlieutenantsku čast stupi, onako od istoga onaj započeti posao neumorno naslidovaše. Drumove po koncu široko iskrči, s obe strane vodene oluke načini, po polak piskom i kamenjem nasu i utvrdi, sa strana voće i različita stabla posadi, mostove tvrde i negibljuće popravi. Sela, koja su blizu, s obe strane druma po koncu pruži a ostala u red postavi i gradiškoj krajini čisto drugo lice dade. Oko šta osim muke i truda, kojega imadijaše, s jedne strane nenavidnost trpljaše, a s druge psost i proklinjanje skoro u oči ćutiti moraše; ali on, čineći se kako da i ne čuje, ne ostavi svoj započeti i ciloj Slavoniji osobito potribiti posao dokle ga ne dovrši. Kada li pak Njiovo Veličanstvo Josip, ovoga imena drugi, rimski cesar, godine 1768. dostoja se iz Beča Slavoniju pohoditi, i pošavši od Zemuna pokraj Save, vidi Raču i u njoj prinoći. Sutradan na Morović, Nemce i Orolić putujući dojde u Vinkovce; odonud na Ivankovo, Vođince Nove i Stare Mikanovce, Vrpolje, Čajkovce, Andrijevce, Sapcu, Garčin, Trnjane, Vranovce, Bukovje u Brod; od onuda na Sibinj i Gornje Andrijevce u gradišku regimentu priko Slatinika, Stupnika, Radovanja, Oriovca, Kujnika, Malina, Lužana, Batrine, Kapele, Bilog Briga, Vrbove, Petrova sela, Godinjaka, pokraj Zapolja u Novo Gradiško: od onud u Staro, pak povrativši se opet na Novo Gradiško, ode na Cernik, Požegu i Našice u Osik. Vidi svojim okom Slavoniju, vidi Savu i svoje međaše, vidi gradove, varoše i sela, kroz koja drumom putujući vidi s raskošjem s obe strane puta u svakom mistu stojeće muško i žensko, malo i veliko, koje, opravivši se što je koje ikada lipše moglo, s radostju i veseljem gleda(h)u svoga najvećeg monarku i samovladaoca. Vidi putove i drumove široke, upravne i kamenjem nasute, mostove tvrde, sela po koncu u red stavljena; vidi i pofali i ukaza, da bi Njiovom Veličanstvu milo bilo, kad bi i ostale vladavine onako široke drumove i piskom nasute mogle imati i sela u red postaviti. Napi se u Vrbovoj zdenca, koji je još iza Turčina ostao i kojega voda nadhodi bistrinu kristala. Zove se Markovac, možebiti zato, ako ga bude najprije našao Marko; jerbo je ovaj zdenac bio daleko od puta i u moje vrime čisto zapušten, premda je ona ploča i onda bila na njemu. Sada je u pol sela Vrbove dopao, kojega Vrbovci lipo očistiše i opraviše tako da su imali milost poslužiti rimskoga cesara čašom friške vode, za koju uspomenu načiniše na zidu svrhu zdenca ovaj nadpis latinskima ričma:

"Ex puteo hic aquas si vis gustare, viator,

Gusta, secundus quas bibit Josephus Imperator."

Koji nadpis u slavonskomu jeziku skoro na ovaj način zveči:

"Ako ćeš, putniče, žeđu ugasiti,

pij od ovog zdenca i sebe nasiti,

kog je Josip Drugi, rimski cesar, pio,

kad je Slavoniju glavom pohodio. 1768."

Pofali, reko(h), putove i drumove. Tada oni, koji prije toga kroz guste šikare putovaše i svaki čas, da pustaija konja za uzdu ne zgrabi, bojaše se, pak sa svim tim u krčenju istih Ljubibratiću dušu psovaše videći širok i slobodan drum, počeše ga i sami faliti govoreći: "Ej junače, Bog ti dao zdravje!" Tada oni koji prije toga vozeći se priko starih mostova pipaše hoće li moći održat kola, i namišćaše platine da konji ne propadu, pak u načinjanju istih Ljubibratića kleše i proklinjaše, videći sada mostove široke i tvrde, počeše ga blagosivljati govoreći: "Ej junače, uvik živio!" Tada oni koji prije toga poradi grbavih putova do jednog mista pol dana potrošiše, pak u ispravljanju istih Ljubibratiću zlo želiše, sada mogući onamo za jedan sat doprti, počeše ga i sami blagosivljati govoreći: "Ej junače, srićan bio, kudgod se ganuo!" Eto ti stalnost ljudska! O svitu, pače o ljudi!

Prosti je čovik vrlo priuzet od nevirovanja; on ne viruje, kada mu se štogod kaže da ono za njegovu i ciloga vilaeta hasnu i napridak služi što se zapovida, a vidi da se zapovidnici minjaju i ništa sobom ne odnesu, što su načinili, jerbo nisu za sebe načinjali nego za vilaet. Čovik bi rad odmah ono što mu se kaže, ili bila njegova sama ili cile općine hasna, na dlanu kao marjaš viditi; ali to ne more biti, jer hasna uvik za trudom ide.

Požeška varmeđa diči se na isti način svojima kameniti drumovi, koji po nastojanju grofa Jankovića od Daruvar i druge gospode varmeđske dovršiše se i u dobro stanje vrgoše, kojima za zafalnost ne toka se drugo nego blagosivljanje, premda su i oni u načinjanju gdikoju dušu okrdašenu primiti morali.

Ima još ljudi koji ne vide dalje od nosa i koji ne znaju da svaka stvar koja se zapovida ima svoj pravi uzrok, zašto se zapovida i zašto se čini, a prez uzroka ništo se ne zapovida i ništa ne čini.

4. Dostojno štimaju svi mudri jednoga težaka, (ja pod ovim imenom razumijem ne samo orača, nego i svakog kuće domaćina koji zemlju timari i marvu uzmložava; jerbo ovaj veliku hasnu čini svakomu drugomu stanju.) Ali se nahodi zelenih tikvića, u kojima još nejma sala i koji, ne poznajući sami sebe, ne znam iz kakve holosti natoprče dolamu na livo rame, a šešir na desno oko, pak viču na ovog mlogo vridnog težaka: "S puta, paur!" Rekao bi da je njegov ćako bio sin velikoga kana iz Kataje! Ili misli može biti ovaki holica, da je ovim imenom "paur" opsovao i nagrdio dobroga čovika, a on ne zna da ga je imenovao njegovim pravim imenom i dao mu titul pristojni njegovom stanju. Ova bo rič nimačka "Bauer" jest rič zanata ili majstorluka, koja se daje zanatdžijama, kakono: "Orgelbauer", "Trommelbauer", "Feldbauer", to jest: majstor od orgulja, od bubnjeva, od polja iliti poljodilac, koji polje ore, sije i kosi. Jednom ričju "Bauer" hoće reći "težak". Indi nije vridan svatko zvati se ovim imenom, navlastito onaj koji za plugom prikasuje, pak kad se gužva rastrgne, ne zna ni nje isplesti. Nemoj se dakle srditi na njega, pošteni težače, jerbo on drugo misli, a drugo govori, pak ne zna ni jednoga. Ako li se ponosi svojom nakrklji dolamom, kaži mu da on ondi ništa nije privridio i ne ima ništa što nije od drugoga primio. Pošalji ga prvomu terziji; neka njemu zafali što ju je onako lipo skrojio i sašio; čuti ćeš da će mu terzija ovako odgovoriti: "Prijatelju! ti ne imaš uzroka nimalo meni zafaljivati, niti ja smijem tu falu od tebe primiti; jer ti sam znaš da je svaki zanat od Boga prvomu čoviku u pamet uliven. Prvi čovik naučio drugoga, a drugi trećega, i tako došao do mene. To je dakle moj zanat skrojiti i sašiti lipo, na kojemu i ja sam Bogu zafalnost dužan jesam što mi je u tomu ostavio hranu. Ako li sam ja i skrojio dolamu, ja nisam pravio sukno; nego idi ti, dragi, pak zafali suknaru koji je fino sukno načinio".

Ode holica tražiti suknara pak mu zafaljuje što mu je za dolamu načinio fino sukno. Ali ovaj rukotvorac njemu odgovara: "Prijatelju! zaludu si ovamo došao, meni se ne pristoji ta zafalnost; jer ako sam ja načinio fino sukno, to mi je zanat koga sam od drugoga naučio, kako je i drugi od prvoga. I premda sam načinio sukno, ja nisam načinio vunu; nego idi ti zafali ovci, koja je dala u tvoju dolamu svoju vunu".

Našavši holica ovcu zafaljuje njoj na finoj vuni; ali ova krotka i pokraj toga strašljiva živinica brani se koliko većma može, govoreći, da ona ne smije primiti tu zafalnost sebi, koja se njoj ne toka; jer, prem ako je ona suknaru dala svoju vunu ona ništa ne manje nije pravila vunu, nego joj dala narav. "Idi", veli, "ti pak zafali naravi, koja je dala meni vunu".

Došavši holica k naravi; najde ju u najvećem poslu, koja kakono jedna brižljiva mati u kojoj velikoj kući punoj ćeljadi, razastira se na sve strane godeći svakomu čeljadetu i dileći svakomu što je komu od potribe. On skide svoj novi šešir, pak mašući njime do crne zemlje, zafaljuje naravi na finoj vuni. Ali narav njemu ovako odgovara: "Istina jest, moj čoviče, da sam ja dala ovci vunu, kako i svakomu drugomu stvorenju njegova potribita, ali se meni ne pristoji ta zafalnost, jerbo sam ja samo razdiljiteljica Božjih darova, i on je meni zapovidio da ja izvodim svakolika, koja su čoviku potribita za njegovu hranu, branu i odiću; i on je meni k ovomu svekolike načine dao, pak on sam sa svime vlada, sa svime upravlja i sa svim uređuje. Idi dakle, o umrli, pak zafali samomu Bogu, najboljemu i najvećemu, jerbo se samomu njemu pristoji svaka fala, slava, dika i poštenje".

5. Komedija iliti vesela prikaza naravi

Zora, koju veličanstveni Stvoritelj odićom poštenja zaogrnuo jest, ne ukaže se skoro nikomu prije nego pomljivomu težaku i na selih pribivaocu na njegovo upropastljivo začuđenje. Još nije onaj mrki suton od otragu turajućega Sunca sasvim ni uklonio se, al eto ti uzdigne se od zemlje nika bila i poštovana sivost, koja prva prikaza iliti početak igre naravi jest. Jedna zatim malena svitlost protira one ostale zvizdice koje su se na tvrdini nebeskoj jedno malo dulje zadržale, a njiovo prazno misto ispuni nika odičena skerletna crljen. U to doba izavrije iz zemlje jedna prilipa zlatožutina i navisti nam blizoću žarkoga Sunca. Ova plemenita svitlina obujmi od istočne strane čitavu širinu nebesku, za kojom slidi najposli ispod zemaljskog okruga željno Sunce u čitavoj slavi svojoj lagano postupajući. Misec, koji kod poslidnjih zvizda jošter se nahođaše, problidi od ugleda ove velike svita svitlosti i pohiti sakriti se prid njome pod okrug zemaljski. Jedno kuhajuće more od vatre i gorućeg plamena digne se pomalo u vedrine nebeske. Zrake sunčane obasjaju gornje lice zemlje, i svitlost njegova zagleda u inesetni budžak svakoga polja, brda i doline. Prid njime biže magle sve priko vrata; nike padu u dno planine, a nike se fataju vrhova najvišji brdina i u bižanju čine se jedna drugoj priticat putove. Neizbrojno mloštvo malenih sunašca zasini oči iz svake rosne kapljice koja leži na listu usiva, na travi ili rasadi.

Međuto, dokle narav ovu nasladljivu i čudnovatu komediju, to jest veselu prikazu jednu iza druge izvađa, ne ima ona drugoga gledaoca izvan pomljivog težaka, koji se onda na svojoj njivi, livadi ili u vinogradu nahodi. Stotinu drugih seljana njegovih dile š njime ovu veselu i čudnovatu igru naravi i služe mu za većje podraženje njegovih poslova.

On čuje ornice na plugovih i kolesa pod koli škripati, od kandžija šikare pucati, kose od klepanja zvečati, od brusenja cičati, srpove kroz žito šuškati, ovčare u diple svirati, ptičice svake vrste u zraku i okolo sebe žumboriti i svaku na svoj način i na različite note pivati, ter Bogu, stvoritelju svomu, zafaljivati.

Pomljiva lastavica, koja s težakom u prijateljstvu živi i š njim pod jednim krovom pribiva, ne lini se pratiti njega na oranje i poljske poslove i šećući se po zraku inadi se sa ševom, koja će lipšu notu izmislit, i privrćući glas na svaku ruku razgovaraju težaka i mole Stvoritelja da blagosovi trud onomu koji njima hranu pripravlja.

Jato čavki prate ga od kraja jednoga odrizane brazde do drugoga i troše one izorane škodljive crve, koji usiv njegov kvare i podgrizaju.

Jošter podražuje naselca jednoga darežljiva narav dohotkom pramalića; ona bo zemlju, koja od lanjskoga plodenja umorna počiva i na niki način, kakono u duboki san zanešena leži, opet na činjenje probudi i na plodenje tira.

Tada počme zemlja dilovati, i svašto dobije š njome iznova život. Sok u stablih rastopi se pak se počme micat i koru probijat. Mlade grančice i listovi, koji u njiovima pupicama kakono u povitku leža(h)u, tada se počmu micati i iz svojih ljuščica nadvor ishoditi.

Polja i livade oslobode se svoga zimskoga pokrivača. Nika ogrijajuća kripost projde kroz svu zemlju. Trava i listje podigne svoje zelene brke i izviruju iz zemlje napolje. Neizbrojene glavice od hiljadu vrsti boje i načina cvita idu veselo iz zemlje gori.

Rike i potoci poderu na sebi zimski pokrivač pak teku s oholim hučanjem kroz livade i niske dubrave. Brdašca ukažu se opet u njiovoj veseloj zelenosti i pozivlju skačuće ovce i igrajuće jagnjiće na ugodne paše. Drvje, šuma i šikare ukažu različiti kitores, crljenim i bilim cvitom procvaten, koji naselcu težaku najugodniji miris u obraz zahukuje.

Nisu li ovo najproštimanije, najplemenitije igre i prikaze naravi, koje su one građanske i varoške, od ljudi pogađajuće igre, daleko nadmašile i iza sebe ostavile; pak istom samo za raskošje i nasladnost težaku bivaju i događaju se, da on po njih procinjuje Božje veličanstvo i čudi se njegovoj kriposti i mogućstvu; ali jerbo se to često događa, tako ne čudi se veće čovik, nego misli, da ta sva od sebe bivaju.

6. Tragedija iliti strahovita prikaza naravi

Katkada u najvećjemu poljskom poslu i bavljenju smetu u litu jednoga težaka vitrovi, nagla kiša, bura i gromovi. Prihod njiov poznade on dobar komad unapridak. Najprije se uspari zrak, i muhe se počinju većma bosti nego drugačije. Sunčani trakovi trepte kakono plamen i nika plava tuza valja se po zemlji. Zatim ugleda se iz daleka jedan maleni oblak, koji, kako da bi iz nike dubljine gori ushodio, od mukle tutnjave tiran, sada se u toran stvori, sada u različite kule i svake vrste pećine okrene, dok najposli u jednu crnu planinu obrati se i prikrije nebo. Sunce se ukloni za ove oblačne planine, i tmine priobvladaju dan. Zatim vitar, iz daleka hučući, počme kretati drvjem i vodama. Šuma šušti, a talasi u rikah i ribnjacih, tiskajući jedan valov drugoga, biju s takvom srditostju o brigove, rekao bi da su se na čovika razljutili i rade da mu se osvete. Vihar, okrečući se u vrtanj, kupi slamu, sijeno, prah i što na zemlji popade, pak nosi s velikom hukom i naglostju mrmljajući sa sobom u oblake. Slama i šaš leti s pojata i sa štokakvih zgrada, daske frcaju sa zločesto pokrivenih krovova, a žene stiruju mladinu u kočake i traže dicu vičući na nje: "U kuću, vrazi!" Zvirje biži u šume i guste dubrave, ptice traže sigurnost u šupljem drvju, a nike hite sakriti se pod krov čovikov. Marva traži obranbu pod stabli, a pristrašeni težaci biže iz polja, livada i iz vinograda kući. Međuto tavnost sasvim priuzme dan. Crni oblaci s plavim pomišani valjaju se jedan priko drugoga tamo ovamo, iz kojih nepristance munje kakono snig bile i vatrene zrake ili usjane zmije hitaju se tako friško jedna za drugom, da je jedva oko stizati može.

Pogled ove prikaze biva sve strahovitiji; jedan grom izminjuje drugoga i trisak razdirajući oblak, kako da bi mloštvo oraha na zemlju istresao, prasne iz oblaka doli i pogodi u brk najvišjega torna, drveta ili šiljatog dimnjaka, pak naokrušce ide, rekao bi da traži koga bi ubio. Višje puta razbije i pocipa stećevo drvo tako u prapule da ne ostanu na panju nego same u nebo gledeće strilje, kojega panja čovičja ruka sa 20 gvozdjenih klina, onakvog dževerleisana ne bi pocipati mogla. Dugačka tutnjavina lomi se po oblaku i plaši istu narav. Domaćin sa svojom čeljadju kleči na kolinih i moli Onoga, koji moru i vitrom zapovida.

Najposli otvore se žlibovi nebeski i otisnu na zemlju čitave valove vodene, višje puta u led smrznute kapi, koje padajući na zemlju sataru ono što se pod njima dogodi. Oblaci vijaju se od tirajućih vitrova tamo ovamo, gromovi pristanu pucati, a munje sve riđe sivaju. Još jedna prazna tutnjavina čuje se u oblaku, i šuškajuća kišica završi ovu strahovitu prikazu. Oblaci se razadru i sunčane zrake progledaju gdi što kroza nje na zemlju. Zatim razapne se duga priko po neba do zemlje. One izabrane boje od najplemenitije crljeni, žutine, plavoće i zeleni igraju po njoj s najugodnijom caklinom. Jedna sitna izmaglica pade još najposli iz vedroga zraka, nebo se izvedri i smijuće sunce istrči opet napolje u svom potpunom veličanstvu, kano da bi hotilo reći: "Evo me, čoviče, opet, ufaj u Boga! Što si se pripao?"

Koji građanin ima ikada priliku ovu prikazu naravi od njezinog početka do svrhe gledati? Koja li svitovna prikaza može ovako dirnuti u srce čovičansko, kako dirne jedan s vatrom i s plamenom ispraćeni grom? Niti oko, niti uho čovičje ima prikazu od većje jakosti, koja bi mu svemogućstvo i kripost Stvoritelja tako živo prikazala, prid oči stavila i u srce pritisnula kako ova.

Jedan među zidovi zatvoreni građanin koji neba, tako rekavši, istom najvišji vr(h)unac viditi može, ne ositi prije za ovu strašnu prikazu, nego kada mu se veće ona nad glavom vija ili kroz glas zvona navisti. Mlogi od njih taki od prvoga praska derućega groma izvan sebe ostane, i svaka vatrena munja, koja kroz pendžer u njiovu sobu uleti, zadosta jim uzrokuje straha i srca kucanja; malo je, kojima bi molitva na pamet pala, i koji bi ruke digli k Onomu, koji gromove načinja i munje pripravlja. Ali jedan priprost naselac, koji na niki način, kako da bi u nikom razumljenju s ovakim prikazama živio, čist u svisti, mlogo jest slobodniji: on sa svojom čeljadju klekne na kolina pak moli za uzdržanje svojih i njiove hrane.