Razgovor ugodni/Pismo od Ostoje Kristića i Stipana Jablanovića

Razgovor ugodni naroda slovinskoga — Pismo od Ostoje Kristića i Stipana Jablanovića.
autor: Andrija Kačić Miošić

Pismo od Ostoje Kristića i Stipana Jablanovića.

Ljuto cvile Bosanke divojke
ter proklinju Kristića Ostoju:
„Bog ubio Kristića Ostoju,
slavne Bosne kralja zulumčara!

Jer ne osta pod vincem divojka
ni u Bosni mlada udovica,
koju nije Kristić obljubio,
kralj od Bosne, da ga bor ubio!“

Kad to čuše bosanska gospoda,
to je njimam vrlo mučno bilo,
među se su viće učinili,
da pogube Kristića Ostoju,

a okrune Jablanović Stipu,
kojino je plemić od starine.
Što zboriše, ono učiniše,
Stipu kneza kraljem učiniše.

Kad je Kristić glase razumio,
skočio se na konjica svoga
pak pobiže priko Bosne ravne,
uteče se caru čestitomu.

Ljubi caru ruke i kolina,
gorko plače, suzice proliva,
ter je njemu tiho besidio:
„Sud mi čini, care gospodine!

Bošnjaci mi krunu ugrabiše,
a drugoga kralja okruniše,
po imenu Jablanović Stipu,
slugu moga, dušmanina tvoga.

Već te molim, mili gospodine,
da mi dadeš silnu vojsku tvoju,
sto iljada mladi janjičara,
trijest iljad' po izbor konjika.

Osvojiću svu Bosnu ponosnu,
pogubiću bosansku gospodu,
Stipana ću živa ufatiti
i Ružicu, ljubu Stipanovu.

Ljubiću je nasrid Carigrada,
baš na oči Jablana Stipana.“
Na to se je care nasmijao
ter je njemu tiho govorio:

“Daću tebi silnu vojsku moju,
ter otiđi na Bosnu ponosnu,
a ti meni sina u tutiju,
po imenu mlada Radivoja.“

Al se njemu ino ne mogaše,
već mu daje sina Radivoja,
a car njemu vojsku nebrojenu,
mlade pišce i brze konjike.

Digoše se svioni barjaci,
udariše careve borije,
otiđoše priko Romanije,
ulizoše u Serviju ravnu.

Malo vrime postojalo biše,
glas dopade kralju bosanskomu:
„Zlo ga sio, Jablanović Stipe,
eto na te silna turska vojska!

Prid njome je Kristiću Ostoja,
oteće ti krunu i kraljestvo
i Ružicu, virnu ljubu tvoju,
ljubiće je nasrid Carigrada.“

Kad je Stipe riči razumio,
silenu je vojsku sakupio,
mlade pišce i brze konjike,
od kraljestva po izbor vojnike.

Al je malo vrime postojalo,
na Stipana Turci udariše,
robe, pale sela i varoše:
što je staro, pod stablo okreću,
što je mlado, vode u sužanstvo.

Na Turke je Stipe udario:
tu se težka krvca prolivaše,
do neba se jadan glas čujaše,
viska konja, a jauk junaka.

Bojak biše od jutra do mraka
i od mraka do bijela danka.
S obi strane mnogi izgiboše,
al se ne zna, čiji mejdan biše.

Kad vidio Jablanović Stipe,
on napisa listak knjige bile
ter je šalje u vojsku carevu,
a na ruke Kristića Ostoje.

U knjizi je Stipe besidio:
„Spomeni se, Kristiću Ostoja,
spomeni se jadne duše tvoje
i pričiste vire Isusove!

Koga robiš neg iraju svoju?
Koga sičeš nego bratju tvoju?
Odi, jadan, da se pomirimo,
počastimo i još pobratimo.“

Kad je Kristić knjigu razgledao,
od mila je suze prolivao,
posla Turke k caru čestitomu,
a on ode k Stipi pobratimu.

Kano bratja lipo skladovaše
i bosanskim kraljestvom vladaše.
Što je kiša, to je jela viša,
što je suša, to je zelenija!

Svim junakom pisam na poštenje,
od Boga jim bilo oproštenje.