Razgovor ugodni/Pisma od Kotromanovića

Razgovor ugodni naroda slovinskoga — Pisma od Kotromanovića.
autor: Andrija Kačić Miošić

Pisma od Kotromanovića.

Tri su bora uporeda resla,
među njimam jela tankovita:
nisu ono tri bora zelena,
nit je ono jela tankovita,

već su ono tri mila brajena,
tri brajena Kotromanovića,
i Danica, njiova sestrica,
usrid Jajca grada odgojena.

Tri se braca lipo milovaše
i zajedno skladno pribivaše:
gledale ji iz gorice vile,
gledale su ter su besidile:

“Ko bi onu bratju zavadio,
zavadio oli pogubio,
njegova bi bila banovina
od Dunaja do sinjega mora.“

To je čula vila Slovinkinja
ter je njimam tiho besidila:
„Dajte meni lipu banovinu
od Dunaja do sinjega mora.

Ja ću onu bratju zavaditi,
zavaditi oli pogubiti.“
Pak poleti k Jajcu bijelomu
ter nahodi tri mila brajena.

Meće na nje teške mađinluke,
ne bi li ji vila zavadila:
mađinluci kripost izgubiše,
tri se braca nigda ne svadiše.

Kad vidila vila Slovinkinja,
da ne može bratje zavaditi,
leti ona gori na planinu
pak zavika s visoki planina.

Viče tanko, ali glasovito,
ter dozivlje po Bosni gospodu:
„Zlo vam jutro, bosanska gospodo!
Al ne znate, ali ne hajete?

Viće čine tri mila brajena,
tri brajena Kotromanovića,
usrid Jajca, grada bijeloga,
često zbore, ovako govore:

“Udaćemo Danicu divojku
za mladoga kralja ungarskoga,
krunićemo brata Vladislava
usrid Jajca, grada bijeloga.

Skupićemo ungarske katane,
isićemo bosansku gospodu;
otećemo polja i livade
i gosposka sela i varoše.“

Kada oni vilu razumiše,
sve se skače malo i veliko,
svoje brze konje posidoše,
k Jajcu gradu hitro poletiše,

da pogube tri mila brajena,
tri brajena Kotromanovića,
i Danicu, Bosanku divojku,
koja biše skoro izprošena.

Ali njimam Bog i srića dade,
dokaza jim Bogom pobratime,
pobigoše Kotromanovići,
utekoše, vesela jim majka!

Dva odoše k banu od Karlovca,
Stipe dite gradu Dubrovniku,
a Danica k Rimu bijelomu
tek pohodi crkve i otare.

Al je malo vrime postajalo,
razboli se Danica divojka
od groznice, bola velikoga,
od bolesti pribolit ne može.

Latini je lipo ukopaše
i na grebu pismo učiniše:
„Ovde leži Danica Bosanka,
od slavnoga naroda divojka.“

Koga nije, da kruva ne jide,
a mi, pobre, da se veselimo
sve u strahu Boga velikoga!