Razgovor ugodni/Pisma od kralja ungarskoga

Razgovor ugodni naroda slovinskoga — Pisma od kralja ungarskoga, kako pogibe...
autor: Andrija Kačić Miošić

Pisma od kralja ungarskoga, Ludovika imenom, kako pogibe na Muačkom polju boj bijući s carem Sulemanom na 1526.

Sanak snila ungarska kraljica,
lipa ljuba kralja Ludovika,
u Budimu, gradu bijelomu;
sanak snila, u sanku vidila,

da se vedro nebo prolomilo
nad Budimom, nad bijelim gradom,
da je sunce na zemljicu palo,
da je jasni misec pomrčao,

svitle zvizde misec odbignule
ter su kraju neba pribignule;
da su utve Dunaj priletile
ter su pale na polje Muačko.

Sveznavari sanak tomačiše,
tomačiše, al ne domisliše,
nego jedna mlađana divojka,
u Budimu gradu odgojena.

Kraljici je sanak tomačila
ter joj biše tiho besidila:
„Štono jesi u sanku vidila,
da se vedro nebo prolomilo

nad Budimom, nad bijelim gradom,
to će Turci Budim osvojiti.
Što l' je sunce na zemlju padnulo,
to će Turci kralja pogubiti.

Što l' je jasni misec pomrčao
to će njemu potamniti lišce.
Što l' su zvizde misec odbignule,
to će njega odbignuti sluge.

Što li utve Dunaj priletiše
ter padoše na polje Muačko,
ono Turci Dunaj pribrodiše,
na Muaču tabor učiniše.

Koliko je Muač, polje ravno,
svega su ga Turci pritisnuli:
prid njimam je Otmanović care,
po imenu silni Sulemane.“

Ištom ona sanak tomačeći,
knjiga dođe kralju ungarskomu
od silnoga cara Sulemana,
u knjizi je kralju govorio:

“Kad razgledaš bilu knjigu moju,
pošalji mi ključe od Budina
oli odi, da se ogledamo
na Muaču, polju širokomu.“

Kad Ludovik bilu knjigu primi,
kupi vojsku po Budimu gradu,
po Budimu i okolo njega,
skupi vojske trideset iljada.

Ali jadan samosvitan biše,
mudrih ljudi nauk ne primaše:
za glavare ne meće vojnike,
već biskupe, fratre, redovnike,

koji nisu Turak' ni vidili,
kamo li su š njima bojak bili.
Mlada kralja na zlo nametnuše,
Ungariju u zlo oboriše.

Nije sablja za popa ni fratra,
već krunica i križ izpod vrata,
dišipline i pokora težka
redovnika dila su vitežka.

Fratar ima čuvat manastira,
biskup činit dilo od pastira,
a gospoda sablje pripasati
i vitežki vazda vojevati.

Kralj Ludovik mlado momče biše,
vojevati jošter ne znadiše:
ne kti slušat ungarske gospode,
već biskupe uze za vojvode.

Zove k sebi Tomorca fratra,
franceskana po imenu Pavla,
arcibiskup od Koloča grada,
ter je njemu tiho besidio:

“Ti ćeš mojom upravljati vojskom,
slušaće te pišci i konjici,
sva gospoda i svi vladaoci
od lijepe zemlje Ungarije.“

Pak podiže svoje vitezove,
trijest iljad' mladi Ugričića
ter otiđe na polje Muačko.
A kada je Turke ugledao,
bijaše se kralju poplašio.

Govorio ungarskoj gospodi:
„Svitujte me, moji vitezovi,
možemo li s Turcim bojak biti,
smidemo li na nje udariti.“

Vele njemu ungarska gospoda:
„Ludoviče, naša kruno svitla!
Nemoj gubit i sebe i vojsku
i svu ravnu zemlju Ungariju.

Trijest iljad', već' nejmaš vojnika
trista iljad' imade Turaka;
udariće deset na jednoga,
pogubiće Turci do jednoga.

Počekajmo tri bijela danka,
jer evo nam dobra pomoć iđe,
Zampuljane, od Erdelja bane,
i š njim vojske trideset iljada.

Ide tebi pomoć od Rvata
za petnajest iljada junaka:
prid njimam je od Rvata bane,
po imenu vitez Franđipane.

Trijest iljad' iđe vitezova
od Prusije i od Bohemije:
prid njimam je junak od starine
Brandeburgo, bane od Prusije.“

Fra Pava mu biskup govoraše,
na zlo kralja ter nagovaraše:
„Ne plaši se, svitla kruno moja,
dobićemo cara Sulemana!

Desnica je naša od mejdana,
ne čekajmo pomoći od bana,
već udrimo slobodno na Turke
ter mi naše posvetimo ruke.

Biće tvoja dika i pofala
pridobivši silenoga cara
brez velike od bana pomoći,
koja ti je namislila doći.“

Posluša ga, ujide ga zmija,
ter udari na carevu vojsku.
Sve do podne kraljev mejdan biše,
po podnevu Turci pridobiše.

Izgiboše ungarska gospoda
braneć svoga kralja Ludovika,
i pogibe fratar franceskane,
arcibiskup od Koloča grada.

Još i biskup od Bosne ponosne,
arcibiskup od Strogona grada
i ostali mnogi redovnici
poznadoše, što će reći Turci.

Tu pogibe kralju od Budima,
utopi se u vodu studenu.
Uteče mu sluga Miovile
ter pobiže g bilomu Budimu,

ter dozivlje budimsku kraljicu
pak je joj tijo govorio biše:
„Biži, jadna, kuda godir znadeš,
pogibe ti kralju Ludoviče!“

Govorila budimska kraljica:
„Ne budali, slugo Miovile!
Nisi jadan kralja ni vidio,
već napijaš vino po Budimu,
vino piješ, a ljubiš divojke.“

Ali veli sluga Miovile:
„Zlo ti vino, a gore ti bilo!
Nije mi se izlomilo perje
napijajuć vino po Budimu
ni ljubeći Budimke divojke,

već se moje izlomilo perje
bojak bijuć s carevim delijam.“
Kada ga je ona razumila,
niz obraz je suzam oborila,

pak pokupi i srebro i zlato,
sitni biser i drago kamenje
ter pobiže k Požunu bilomu,
di se krune kralji od Budima.

Na putu joj loša srića biše:
pustahije na nju udariše,
oteše joj i srebro i zlato,
sitni biser i drago kamenje.

Osta plačuć u gori zelenoj,
kukajući kano kukavica,
suze roneć jadna udovica.
Ej neviro, od Boga prokleta!

I od tada, pobratime dragi,
osta turska ravna Ungarija.
Teško majci budalu rodeći,
a kraljestvu dite vladajući!