Planine/Kapitul 18

Planine — Kapitul 18
autor: Petar Zoranić

Od Dinare vilenice koja jesi sad gora, gdo biše, pripovist, i ča su Parke

Idoh tada ja riči nje pokripljen, i ne vele prošad uz goru na najviši vrh dojdoh. I eto uz zjatje bunje jedne na stini pod borom sideći žena jedna, budi da stara, dali časti dostojna. I kako me ugljeda, reče: - Dobro došal, Zorane moj, i ne prez htinja božanstvena! - Ušćudih se tad ja da ona jime moje znaše, nigdar me ne vidivši prija, i poznah čisto da to vilenica biše; pak umiljeno i ča dvornije umih, rekoh joj: - Zaisto znam, poštovana i umića ženo, da prez nebeske vlasti, ka me po Milosti i Svisti k tebi upravi, došal nis... - I veće reći hoteći, ona me za ruku jamši reče: - Kako tebe tako i nač i zač došal si znam. Da neka laznije sideći uzbesidimo, ča betegu tvomu potribuje, sedi; jer ne malo trudan i kipom i pametju jesi. - Tad uza nju sedši, reče mi: - Budi, kako mnju da se domišljaš, da znam ča reći hoćeš, ništar manje tvojom besidom ispovij mi, a neka meni pak. - Tad ja, ne s malim stidom i sramom, s poniženim obrazom krozi beteg moj priročan počeh, najpri zlokobno zaliženje moje u ljubav i kakov žitak moj krozi to bil jest i je, i kako lika jišćući prik morske pučine Milost me pribrodi i kako paklenu propast vidih i razlika petja na planinah sliših i pripovisti, i da me k njoj Sidmoj uputi i pak Svist navede. - A sad - rekoh - tva razborna hitrost vele bolje razumi neg ja ispovidam; molim te, tvoju pomoć ne krati mi. - I za to suze od skrušenja poliše me. Tad ona: - Dvigni - reče - oči gori i ufaj, jer prvo neg peteh novi dan kukurikom navisti, zdrava i oslobojena dati te hoću. A sad kip sa mnom pokripi. - Tako položi svakojaka voća i bistre vode, čim se vazda hranjaše, i njimi obadva poblagovavši, moć žitku pokripismo. Ja, kako je po naravi stvari neznane znati, opitah ju kako joj je jime i tko i otkud biše. Tad ona reče mi: - Dostojnu prošenju nima se jistina šćediti. Znaj da ja Eneja kralja kći Dejanira zvana jesam, a slavnoga i najjačega i prihrabroga Herkula ljubovca bih, komu pokol mojim nerascinjenjem kroz otrovanu košulju treta sestra Parka život raspara, ča more biti većkrat pripovidajući slišil jesi... - Tad ja: - Nemoj - rekoh - za zlo ali za nerazbor prijati da ti govor prikrših. Molim te, hoti mi povidati ča Parke jesu, jer većkrat slišil jesam spominjajući jih, dali tko su, ne znam. - Tad ona: - Parke su - reče - tri sestre, kih prva život svakomu človiku ukroji, druga sestra jur ukrojen život sašiva, treta pake, kad človik vik svoj po božanstvenom odlučenju dosvrši, sašiven kroj života raspara; i jer skrojen i ušiven život treta sestra para, po nje jimenu i dvi druge sestre Parke zovu se i po našem govorenju u jinih jazicih tim jimenom zovu se. Ja, kako ti govoru, po smrti pridragoga Herkula veće človika ne poznati odlučih, da za grih moj i njega smrti uzrok jer bih - budi onim se svidočim ki sva vidi, da i ja u tom po Nešu prihinjena bih, kako on sada na nebesih dobro poznaje - koriti se i plakati vik vas stanovitih; i tako mnuge župe, države i deželje prošad u ovu goru napokom pridoh kadi dugo vrime Herkula žaleći moj grih plakah. Smili se na moj tolik plač i skrušenje Herkule moj; jedan dan čris podne u sanji iz nebes s Apolom prišad za uspominak srčene ljubavi ku mu nosih, uzmoli Apola da mi ovu meštriju božanstveno poda. Tad Apolo, za njemu ugoditi, jer i on jur na nebi posvećen biše, svih razlikih biljaj i zeljaj, korenja i cvitja, vod, sokov i tukov i kamenja kriposti kupno i jedino osobojno nauči; i vrimena trgati, kopati, sušiti i ožimati i izbrati red da mi; i još zlameni od zvizd nebeskih i tek ukaza mi, i ča Vlašići bihu i prik neba Rimski Put ča je, i zač se zove Put, kim je kum kumu slamu kral, i ko je Svetoga Petra Šćap, i Volopasnica ka je zvizda, i ke ukriž svite, i zač se križa svak boji, i ko je Vela Medvidica i Mali Medvidić, i Zmaj ko je i Veliki Bivolj i čudne jine razlike zvizde i zlameni ki je potribno znati.

Zbudih se dake ja i sva radosna najdoh se; i ovdi pake hitriju meštrije kažući razlike betege i čudne pritvore ličeći pribivam. I jer ja Dejanira zvana jesam, vrh ov, u kom općim, Dejanirom dugo vrime od susednjih bašćinac zva se, da pak, za u kraće izgovarati, Dinara zovu ga.