Isprazne me pjesni, kad vas tko upita
tko s vami tač bjesni i toli mahnita,
rec'te mu: jedan lud u mlada sva doba
ne znajuć što je trud, ne misleć do groba;
ispraznos da mu moć da bude kazati
ljuvenu svu nemoć, ku bi imo tajati.
San, grlo, pitje, las pjesni mu gojiše,
oni im daše vlas i krila staviše.
Eto se kaje sad, nu time ne vrati
toj brieme on nikad ke ludo potrati;
er tašte za pjesni ne ima platu inu
neg samo boljezni za svoju krivinu.
I pozna najposlije da ljepos taj mila
u sebi drugo nije neg zemlja i gnjila.
