Mira Kodolićeva/XXI.

← XX.

Mira Kodolićeva, XXI.
autor: Josip Kozarac

XXI.

Tri dana već vas ne vidim, a ja dulje uzdržati ne mogu. Vi ste otišli, a ja znadem i zašto ste otišli, — i budite uvjereni, da to nijeste učinili vi, učinila bih ja. Pa premda ja sve to znam, ipak vam eto pisati moram. Što se je razvijati počelo, mora da i dovrši svoj razvoj, bile prilike tomu razvoju povoljne i nepovoljne; tako je i sa našima čuvstvima. Tko bi prije mjesec dana samo pomislio, da će se naše poznanstvo tako dovršiti! Ja ne znam, bi li sa toga konca plakala ili se veselila. U ovaj čas moja je najveća želja, da mogu s vama samo još jednu riječ progovoriti, ili makar samo u oči vam pogledati. Ja bih iz tog jednog pogleda sve znala, sve... Ne pitate me, što bih znala? Znala bih, jesam li ja vama još ona ista, koja sam bila prvo onoga časa... Jesam li ja u vašima očima okaljana ili čista? Vama je to pitanje možda neznatno, a meni je to pitanje sve; na tom pitanju visi sav moj život od onoga časa otkako se upoznadosmo. Za onaj život prije toga poznanstva ja ni ne pitam, a onaj kojemu idem u susret, — taj mi je još tajna, i hvala Bogu, da je još tajna, — jer o čem nijesmo posve sigurni, bolje je ne znati, nego znati...

Ja si onoga besvjesnoga časa još protumačiti ne mogu; meni je kad god se ga sjetim, toli teško na duši, da bih bježala pred samom sobom; ja od srama mećem ruke na oči, kad god pomislim na vas. Je li i vama tako? Ja imadem muža, a vi zaručnicu; nu vama je sigurno lakše, jer ste vi daleko od nje. A ja?... Eto, što li ja vama svašta ne pišem, a ni ne znam, imam li ja prava vama uopće pisati. Hoćete li me ismjehivati? Molim vas nekate, ta ja sam vaše djelo. Hoćete li pročitati ta moja pisma? Pročitajte ih, molim vas, meni će lakše biti, kada budete i vi znali, što se u mojoj duši giba.

P S. Juče sam pročitala Junaka našega doba; onaj nesretni Pečorin otrovao mi svu dušu; zar uistinu ima i takovih ljudskih stvorova?...

Sljedeća stranica→