Judita/Libro treto
← Libro drugo | Judita — Libro treto autor: Marko Marulić |
Libro četvarto → |
Libro treto
Da vazda pravednih Bog jest obaroval,
- i još po smarti njih vičnji njim život dal,
- tako ti ni pušćal Akior da zgine,
- u nevoljah upal zacića istine.
Veziri toj čine, Oloferna gnjivu
- pridaše vrućine, kako konju živu
- kad teče po njivu, kad mu dadu ostrog,
- popostrese grivu tere poljuti nog.
Priskoči plot i stog i potok prikine,
- koliko je uzmog, teče, vrata rine.
- Tako sobom hizne ovoga gardoba,
- kad ju pouzdvigne vezirska hudoba.
Poni u toj doba Oloferne sardit,
- jer vlada njim zloba, tako ja govorit:
- "Ki si prorok da rit umiš, Akiore,
- da narod taj odrit nam se sada more?
Uzdaje se u gore al u bogu nikom
- da njima pomore? Hiniš nami u tom.
- A sad da ti sobom iskusiš, jer nitkor
- zvat se more bogom, ner Nadukdonosor.
Kada mi vas njih zbor obratimo pod mač,
- zadit će naš kosor i tebe u rubo tač.
- Ča blidiš, ali plač ča t' lica zaliva,
- ako tvoja pritač znaš da ni laživa?
Živit ćeš gdi živa ostane njih dobar:
- gdi li ona saspiva, saspit ćeš i ti zgar.
- A da t' bude ta stvar, vedte ga da side
- u taj grad pod ki bar ma hoću da ide.
U ki kad unide tere zaskoči rov,
- činte da ne izide nitkore živ, ni ov."
- Grad biše ovi nov, na gori si(j)aše,
- oko njega obrov, Betuli(j)a se zvaše.
Grad taj uzdaržaše narod Simeona,
- i njemu služaše polja strana ona.
- Tamo moć siona pogna Akiorom,
- da smarti zakona tarpi s gradskim zborom.
Dojdoše pod varho(m) i tuj ga vezaše
- nazad ruku s rukom k stablu ko tuj staše.
- Jere im ne daše pojti priko meje,
- ki s gore metaše iz praće kamen'je.
Oni ga ondeje vezana pustiše,
- ovi zgor tudeje sašad, odrišiše
- i k gradu odniše. Pitaše grajani,
- Zač mu učiniše toj Asiri(j)ani?
Od Betul(i)jani dva poglaviti(j)a
- bihu tada zvani Karme ter Ozi(j)a.
- Prid njimi izvi(j)a sve ča mu se steče,
- Akior, da pri(j)a proplaka, pak reče:
"Ovo se zareče Oloferne sardit,
- da će sva na meče mesa vaša razdit.
- I mene s vami ubit, na to me je zagnal.
- Bog daj da bi ta prit njemu na glavu pal.
Toj se je prisegal stvoriti vam sa mnom,
- jerbo sam ja rekal: Bog vlada zemljorn tom,
- i Bog vaš sam sobom da ima moć i vlas,
- u vrimenu ovom obarovati vas."
Kad sliša puk taj glas, Bogu se pokloni,
- smakši beritu s vlas i suzami roni.
- Moleći da ukloni njih od pogibili,
- kom karvavec oni mnozih jur uhili.
"Ti se", riše, "smili, o Bože gospodstva,
- pozriv naši dili ki su humiljenstva.
- I onih oholstva, ki prite, pogledaj.
- Rasap ter ubojstva odvrati i ne daj.
Ukaži da si haj ufajućih u te,
- ukaži da s' nehaj ufajućih u se.
- Smiri, molimo, nje ki se uznašaju
- silom svojom, a tve jakosti ne znaju.
Čuvaj, brani naju, jerebo si ti sam,
- ki s' u gornjem raju slava ter dika nam."
- To rekši i suzam ustaviv izvora,
- pričaše obistram tišit Akiora
Govore: "On zgora ki gleda, stvoritelj
- od svakoga stvora bit će t' obaritelj
- i svih nas spasitelj tako da još onih
- hoće bit raspitelj ki hlepe razsut svih.
I kada nas od njih Gospodin slobodi,
- dozov k tebi tvo(j)ih, ter stoj s nami ovdi.
- Toj ti budi godi, da ki (j)e s nami Bog,
- i tebe pohodi, jer znaš da je svemog."
Tuj Akior nebog zlovoljan stojaše,
- kakono niz oblog u zemlju gledaše.
- Ter riči slišaše, jur tvarje daržeće
- da u kom ufaše, ostavit ga neće.
Jur sunce ničeće, nagnul biše kola
- svitli obraz hteće zamaknuti dola.
- Istočnoga okola jur šćićaše stranu
- noć, dvižuć odzdola čarnokosu glavu.
Kadano poznanu Akiora cilost
- na svom zazva stanu Ozi(j)eva milost,
- jer znaše da blagost velika jest tomu,
- s ljubavju prijat gost u koga je domu.
Sazva još k ovomu i pope za bratstvo,
- da žežinu svomu pokripe mlohavstvo.
- Večeru i jistvo obilo napravi
- za stolom toj ljudstvo više sebe stavi.
Ništar ne ostavi ča se čtu pristoja,
- da veće ljubavi skazati nastoja.
- Toj i ovoj poja, ne sebi hoteći,
- jer se ne dostoja, da druzih nudeći.
Svi Boga hvaleći, Akiora nukaje,
- Akiora tišeći, Akiora gledaje.
- Li njega svidaje da se ne zlovolji
- u Bogu uzdaje, Bogu da se moli.
Sedeći za stoli, oni se čtovahu,
- obhode okoli sluge jim landahu.
- A druzi služahu vino iz bokare,
- čarljeno livahu u zlate pehare.
Ča peku, ča vare, druzi ti nošahu
- na čiste lopare: jedno donošahu,
- drugo odnošahu, svartaje nogami,
- dvorno pristupahu, segaje rukami.
Visoko s svićami stahu kandaliri,
- mnogimi zrakami odsivahu miri.
- Ne biše tko sviri, ni z bukom govori,
- ni smi(j)eć se ciri, ni šale ki tvori.
Svaki tiho z(b)ori: ča oni pomina,
- ča ov odgovori, ča li sam namina.
- Ona smart(n)a tmina, ku na vratoh vide,
- od karvi, od plina, da k njim ne unide.
Toj ovoj obide razlika besida,
- li na tom izide da grada i zida.
- Ako Bog ne svida, na branicih vahtar
- zaman bdi i sida, a na vratih vratar.
Zatoj imiše mar, ustav se na nogu,
- da skupe puka bar u svu sinagogu.
- Ter se mole Bogu. Moliše ga svu noć,
- u potribu mnogu da jim pošlje pomoć.
Jer je zdravje i moć i utočišće njih,
- upalih u nemoć dilj straha p(r)otivnih.
- Od postilj istočnih dviže glavu Titan,
- osini tmin noćnih da zarene hitan.
Jur svital biše dan i vidiše sa gor,
- kimno tuj biše stan, vojske greduć uzgor.
- Kako prisičen bor na zemlju padoše,
- na golu glavu zgor pepeo vargoše.
Moleći rekoše: "Bože, pomiluj nas,
- jer evo dojdoše poterti nas danas.
- Kako ti viš i znaš, skaži tvoje čudje,
- da puka tvoga vlas ne pogine tudje."
Vazeše orudje i stine u skuti.
- Stupiše osudje gdi su tisknji puti,
- gdi su klanci kruti meu klesurami,
- da, stavši na ljuti, meću se praćami.
A vojske stranami varvljahu ka gradu,
- blizu pod stinami okolom da padu.
- Potok niz livadu marmnjući teciše,
- pod borjem u hladu, bistar i čist biše.
Grana ga grediše vojena po brigu,
- ter vode nesiše tad gradu po sridu.
- Ovu da pristrigu, Oloferne reče,
- tako da napridu ka gradu ne teče.
Da još nedaleče od grada stojahu
- poduboke bleče gdi vodu čripahu
- grajani ter pjahu, skrovito pohvate,
- jere se bojahu da jih ne uhvate.
Uz toj se navrate Amon i Madi(j)an
- šatoru prid vrate Olofernu izvan.
- "Znaj", riše, "da on stan ne uzda u ljude,
- da u tuj gorsku stran na koj stražu bljude.
Da ti poni bude taj prez arvanje grad,
- i grajan zloćude ne budu vridne sad,
- stav stražu, kano pad kon zdenac, ne dade
- vazimat vodu kad ki od njih napade.
Tim ti se pridade vas puk on od volje,
- ali se raspade od toke nevolje.
- Od tada jih kolje žaja kad ti veli
- odvratit u polje njih potok on veli."
Slišav on ča želi, naredi vojvode
- kim moćno zapeli da čuvaju vode.
- I sunce odhode dvadesetkrat pride,
- li oni obhode i na zdencih side.
Od tada unide u gradu sušina,
- z gusteran izide jure i vlažina.
- Od nikih dubina još vode imaše
- ka žmulom cidina mirom se diljaše.
Ništar manje znaše svak da sva ne bi svim
- žeju, ka jih žgaše, ugasila tad njim.
- Stopit ust ne bi čim, prisihat ja jazik,
- usne pucat, zatim bliditi vas človik.
Skupiv se puk velik, muži, žene, ditca,
- tko star, tko mladolik, k Oziji se stica.
- Svaki smina lica (sminost nevolja dav)
- njemu oporica i tuži, prida nj stav.
"Bog", riše, "sud postav meu tobom i nami,
- u kolik trud pridav varže nas u plami.
- Ne hti(j) podvit rami da mirno govoriš
- pri ner nas žajami nevoljno umoriš.
Sad oto sam vidiš, veće ne moremo
- ov grad u ki sidiš i ki u nj živemo.
- Sami sebe ćemo dat Asiri(j)anom
- pri nere budemo martvi sa svim stanom.
Evo smo pod članom jur toga vrimena,
- da želimo slanom polahčat brimena.
- Plače brižna žena i jure rada je,
- da je povedena z ditcom mruć od žaje.
I svim nam laglja je od meča smart vidit,
- ner se mučit zjaje, a nimat ča popit.
- Tad i uzu tarpit vele manji jest trud,
- a Boga u svem hvalit i pravde njegov sud.
I ti poni odsud dati grad i nas svih,
- (pristani na taj blud) u ruke od sil tih.
- Stavmo se u volju njih, ali će skratiti
- nagla smart tug ovih, al uza smaliti."
Toj rekši, cviliti u carkvu stojući
- i parste lomiti jaše jadajući,
- k Bogu vapijući: "Bože, sagrišismo,
- na zlo pristajući, nepravdu činismo!
Krivinu tvorismo i s otci našimi
- zakon ne spunismo. Da ti, ki s' nad svimi,
- milostiv ti primi na milost svih naju,
- od ruk nas odnimi ki tebe ne znaju.
Ki, priteć, ne daju da te čtuje tvoj stvor:
- Bog je sam, pravljaju, Nabukodonosor.
- Ne daj nas pod njih hor, jer će reć narod zal,
- gdi (j)e njih nebotvor, ča jih ni pomogal?"
U veliku pečal, s plačnima očima
- Ozi(j)a ustarhal staše meu njima,
- kako ki strašnima vitri zagonjen brod
- meu vali mnogima vodi prik slanih vod.
Svarta korablji hod ne kuda bi hotil,
- da dajuć jidrom god kud jih je duh zavil.
- Li još se je usilil kokogod se oprit,
- dokla je tamun cil, ne hteć o skolj udrit.
Simo-tamo pozrit ne staje jer vidi
- da mu se je borit s vitrom, s morem, s diždi.
- Garbin hlopom hlidi a zvižju konopi,
- val rovući slidi, ter busa u popi.
Sve nebo poklopi oblak s tmasta lica,
- iz njega dižd kropi, mun'ja ga prosica.
- Grom s triskom potica, strahotno tartnjući,
- preda, pada nica mornar li jidrući.
Tako t' se obzirući, Ozi(j)a predaše
- pogibil vidući, da li još uzdaše.
- Zato govoraše, roneći suzami,
- tere jih toljaše simi besidami:
"Ne sobom, da vami, bratjo, pečalan bih,
- zato vazda s nami Bog hoće biti, rih.
- I sada ja vas svih, ja životom mojim,
- iskupil bih od tih nevolj i blagom svim.
To bit ne more, vim. Da on ki stvori svit,
- to vazda reći smim, pomoć nam more bit.
- Zato nitkor zgubit ne hti(j) čeljad i stan,
- i sam sebe ubit. Počkajmo još pet dan.
Jeda s' odrene van Bog saržbu tu od nas
- ter svoj podstavi dlan uzdaržeć ov puk vas.
- Ako ne dojde spas ki mnju da će biti,
- ča ste rekli danas, hoćemo stvoriti."
Hotiše starpiti svit ovi Ozi(j)e
- i jaše moliti da jim Bog barži(j)e
- pomoć svu podi(j)e i milo pohaja,
- da jih ne ubi(j)e nepri(j)atelj ni žaja.
Tada se nahaja Judit u gradu tom,
- kano svih nadhaja lipostju, dobrotom.
- Ka živit životom odluči prečisto,
- poče imit od kom udovičtva misto.
Mnozi (j)u zaisto vlastele prosiše,
- ona Bogu listo služiti želiše.
- Skrovišće imiše gori pod slimena,
- gdi Boga zoviše s rabom zatvorena.
Hotin'ja putena usteza posteći,
- strunami pletena vrićišća noseći.
- Tege li težeći da ni telu pokoj,
- almuštva čineći skupšćini uboškoj.
Živine velik broj muž bo nje ostavi
- i blago mnogo njoj kad se s njom rastavi.
- Da ona ne stavi u tom sartce svoje,
- ner ko ljube pravi, vikomnje kono je.
Sva moć riči moje izreći ne umi t'
- pobožje koko je, cić koga gardi svit.
- Prem ako mladih lit biše i lipa stvora,
- da od kriposti cvit - hći biše Merara,
Ki zide od stara roda Simeona,
- brata Isakara tere Zabulona.
- Muža imi ona ki se zva Manases,
- obslužeć zakona ki jim da Mojses.
Ovogaj na poses, gdi se žetva tvori,
- kad Sirij tere Pes najvećma uzgori,
- moć toplin umori plamena vrućijih.
- Martva ga zatvori grob njega starijih.
Misec šesti lit trih jur biše nastupil,
- da biše on živih priminuvši pustil,
- kada Judit sih dil potribu videći,
- ča je Ozi(j)a ril, kara uzročeći,
Popom govoreći Kabru i Karmu dvim:
- "Ku rič izusteći Ozi(j)a reče svim,
- da grad da protivnim peti dan i petu noć,
- ako nam protiv njim ne pošlje Bog pomoć?
Tko ste, da ćete moć Božju iskusiti,
- ter svim vekšu nemoć, vekši gnjiv naditi?
- Jer se razsarditi hoće tom ričju Bog,
- pri ner se smiliti, ni dati nam odlog.
Vele dvigoste rog, roke take upram
- k Bogu, ki je svemog, da milost svu da nam,
- ter da tad pride sam pomoć puku semu,
- kada je drago vam, ne kad je god njemu!
Milostan je u svemu, prošćen'je prosimo
- od togaj tere mu duše ponizimo.
- S skrušen'jem molimo da po njega volju
- lahkost oćutimo, odbivši nevolju.
Da kako sad kolju oni nas ohol'jem,
- tako padu u polju našim humiljen'jem.
- Jer izneviren'jem ne ockvarnismo se.
- Otac pr(i)stupljen'jem tuje boge prose,
Koji grih podnose oni tad u to dob
- tarpiše angose, glad, meče i porob.
- Da nam je nepodob primat ner onoga,
- Abram, Isak, Jakob koga čtova Boga.
Utišen'je toga čekajmo tarpljivo,
- zla će nas ovoga zbavit milostivo.
- Tere će rugljivo zbiti pod moć nižu
- svih, nepri(j)aznivo ki se na nas dvižu.
A sad Božju hižu kino uzdaržite,
- k kim duše pribižu da jih očistite.
- Pristoji se, vite, popovstvu vašemu,
- da sartca kripite vi puku našemu.
Pomenak čine mu od naših starijih;
- jer Bog u ničemu zato nevolji jih.
- Da tim iskusi jih je li njih život prav
- i je li vera u njih i s ufan'jem ljubav.
Abram u trudih stav i u skarbost mnogu,
- kripak bi kako lav u služen'je Bogu.
- Pečali nalogu Isak, Jakob nosit
- skazaše da mogu, a Bogu ne zgrišit.
Mojses tokoj čini t', i svaki ushaja,
- ki hti zlo pritarpit, da Bogu ugaja.
- A puk, ki ne haja, ner Boga da skusi,
- saržba ga pohaja i smart ga pokusi.
Zato da ne strusi nami pomarmnjan'je,
- činte, ner da skljusi nisko ponižan'je.
- Govore: Karan'je Božje to jest manje,
- ner naše zgrišan'je i naše poganje.
Bog nas bi(j)e hlanje nere dosto(j)imo.
- Sarčno na nas zvanje da ga se bo(j)imo,
- da grih ostavimo, da bolji bivamo,
- a ne da zgubimo ča na svit imamo."
Pošadši k njoj tamo i Ozi(j)a sliša
- tuj rič, ka ne samo da veće njim miša.
- Ništar manje niša visoko hvalu nje,
- ka ničće ne sgriša ča biše istine se.
Zajedno s popi ste, riše: "Sve su prave,
- Judita, riči te ke s' rekla sad. Zdrave
- da budu daržave i mi, moli za nas:
- svetošći tve slave znane su po svit vas."
Ona reče: "Danas ča sam rekla godi,
- kako zna svaki nas od Boga da shodi.
- Tako po sej škodi hoćete vidit stvar,
- ku misal ma svodi, da ni ner Božji dar.
Sada imite var višnjega moliti
- da ruku mu prostar, rači to stvoriti.
- Ostavte hotiti znati misal moju,
- na vratoh siditi hoćete noć ovu.
A kada ja pojdu vanka s Abrom mojom,
- dokla opet dojdu, svi vi z družbom svojom
- molte svetom molbom za nas otca Boga
- s umiljenom pojom i s skrušen'ja mnoga."
"Poj i Bog zla toga po te oslobodi
- jur puka ovoga!" Ozi(j)a tako di:
- "Z bogom poj i hodi i kuda godir greš,
- vazdi te pohodi, vazdi slavom ureš.
I pri nere umreš, on čin da dila, ko
- godir stvorit napreš, glas dvignut visoko
- i prostart široko po svitu da bude znan."
- Govoriv to toko, s popovi pojde van,
Misleći duboko, ostaviv nju na stan.