Judita/Libro drugo
← Libro parvo | Judita — Libro drugo autor: Marko Marulić |
Libro treto → |
Libro drugo
S tom vojsko(m) prejako(m) Oloferne greduć,
- Asiri(j)om jur svom prošal biše hituć.
- I sve svaršiti vruć, da mu ne bude ukor,
- ča veli kralj moguć Nabukodonosor.
Nigdir nimav opor, dojde na livi kraj
- Cilici(j)e, do gor angiskih, ter ondaj
- obhode kako zmaj, popali posade
- i sva mista onaj zauja i grade.
Da jer se ne dade poglavit grad Melot,
- odarvat se nade, zaskoči mu oplot;
- tudje u jedan bot vaze ga, potuče
- svih u njem, kako skot, a njega rastuče.
Ča zasta, razvuče i pošadši varsi,
- poplini i svuče ki bihu u Tarsi.
- Još da se ne omarsi, kon zemlje Celine
- potar pak i smarsi ismaelske sine.
Prik Eufrata mine, vodeć Asiri(j)u,
- posede konfine, Mesopotami(j)u.
- Kastile, parčiju vaze, polja, gore
- i ki su u Siri(j)u grade ter njih hore,
Ke zahitit more, od Mambre potoka
- dokla plače more sa strane istoka.
- Pak počan od boka Cilici(j)e, dokom
- Jafeta široka mejaš takneš nogom.
Madi(j)ane sobom povede zarobiv,
- njih blago s živinom prez izma porubiv,
- A svih onih pobiv ki s meči i z bati
- jaše mu stat protiv, ne hteć se pridati.
Damasku prid vrati prišad, malo potarp,
- poče žita žgati ka jur prošahu sarp.
- Začarni kako čarp polje, kad požar sta,
- ne bi utlin ni karp, da golo sve osta.
Jer hip još ne posta, posiče i drivje,
- ni loza ne osta, u zemlji ni žil'je.
- Umri svako smin'je, svak sebi strah ima
- videć da saspin'je nad glavom je svima.
Kako kad tmastima kreljutmi oblak gust
- prikriv nebo dima, miga, gromi u hust.
- Mornar jidra popust, upi(j)e ter hiti
- da k kraju svarnuv šust u porat uhiti.
Težak darće liti, boji se, govori:
- "Grad mi će pobiti vinograd i bori,
- i žita ka gori jur podivaju klas.
- Ojme, zgubih skori mu hranu, moj trud vas!"
Tako t' ognjenu vlas Oloferna slišav,
- trepi svak ter za glas pita(j)u sva kušav.
- Posle poslaše, i stav oni tiho prida nj,
- ništare ne postav, pridaše se poda nj.
Jer bit ne moguć sa nj, pridat se voliše,
- i spustivši se na nj, komu tako riše:
- "Ne hti(j) od nas više, molimo, sila tva,
- ner ka naša biše, tva da je zemlja sva.
Bolje je da se da u službu svaki živ,
- ner da svak biži t(j)a al umre duh pustiv.
- Odvrati poni gnjiv, tebi će čast biti,
- milost nam tuj stvoriv, kralj će t' zahvaliti.
Jerbo će voliti mista da mu služe
- puna po sve liti, ner pusta da tuže.
- Dostojni su uze i smarti bud takoj,
- kino se ogluše dat se sili jakoj.
Da evo sve ovoj, ča je u našoj nadi,
- u ruci je tvojoj, župe, sela, gradi,
- polja ter livadi i stada živine:
- budi ta sva sadi kraljeve svitline.
Blago svake cine i sva obitil s njim,
- i sve stvari ine, i mi sami zatim
- služit ćemo sasvim kraljevu velikost,
- listo nas ti sad prim u miru na milost."
Bi miran i usilost ne da jim za sada,
- ner da ne bude prost nitkore od tada
- zakona ki kralj da. I kad godi čuje
- ime kralja, tada poniknuv da čtuje.
Oholosti luje vidi li ovoga,
- ki se ne sviduje, mneć se vekši Boga?
- Malo potomtoga umrit će, smardit pak,
- ter ostaviv mnoga, s najmanjšim bit jednak.
Koga sad trepi svak, nitkor ga hajat neć,
- kad u grob nauznak prostre se jur ležeć.
- I ki (j)e sad hoteć da vlada zemljom svom,
- malo, malo posteć, pića će bit čarvom.
Ki sada svakim zlom pritiska narod ov,
- pritisnut će potom njega kamen zakrov.
- To t' će biti njegov konac ki sad sto(j)i
- ter mni da je takov da ga se i smart bo(j)i.
Da ovi li koji daje se oholosti,
- ka se ne pristo(j)i, još nima milosti.
- Uze blaga dosti, u talik zauja,
- ni još jim ne prosti, vojnikov priuja.
Svak skuta poduja, čtujući človika,
- tolik strah obuja mista svakolika.
- Gospoda velika od gradov pram njemu
- gredihu, razlika vesel'ja čine mu.
Svitilnike žge mu, krune donošahu,
- pojahu jošće mu ter tance vojahu.
- Tuj ti mu zvonjahu gusle s leutaši,
- dipli privartahu, s njimi nakaraši.
Ni tim ne zaparši on tvardosti svoje,
- mnozim grad potarši, posiče i hvoje
- gdi bozi njih stoje. "Bog", reče, "ni nitkor
- ner koga se boje, Nabukodonosor."
Dili se od tih gor, sobalsku Siriju
- projde shodeć niz gor i još Apami(j)u.
- Mesopotami(j)u projde tokoj, ter tu
- dopri Idumi(j)u gdino palme restu.
Gabalsko jest u tu daržavu vladan'je,
- grade pri(j)a sve tu i sve njih iman'je.
- Tuj sidi, sabran'je sve vojske čineći,
- i tuj u to stan'je trideset dan steći.
Dokla dohodeći svi se dosabraše,
- misec jur sviteći drugoč se kazaše.
- Tankorog hojaše, kakovno biše bil,
- kada tuj pristaše parva čela svih sil.
Ne bi tko bi se ril; ki su to slišali,
- strah jih je svih ubil, svi su se pripali.
- Jesu se bojali Židove da i njim
- rasap ter pečali ne budu kako inim,
Da grad Jerosolim, Oloferne došad,
- nastupom oholim ne stare. Zato tad
- slaše ljudi ki šad Samari(j)om uzgor
- der gdi je Hjerik grad, sedoše na varh gor.
Još da niki opor bude, opletoše
- sela tere njih dvor, i koko mogoše,
- u gradu snesoše žita za potribu
- u toj vrime loše čekaje pogibu.
Upisavši knjigu pop veli Eliakim,
- jer imiše brigu, posla tad k onim svim,
- ki su u Dotaim i kon Esdroloma,
- i nakon njih inim: da ne side doma,
Ner da bljudu droma i klance zaskoče,
- i gdi je proloma, da zavale ploče.
- Jeda s' ne proskoče protivnici naprid
- hteći da rastoče jerosolimski zid.
Ne bi t' j(i)h strah ni stid, sve toj učiniše,
- ča jim pop svet i sid pišući veliše.
- U gradu vapiše s moljen'jem prihilim
- ter se poniziše svi postom nejilim.
Popove još zatim pleća sva odiše
- vrićišćem tim ostrim ter suze roniše.
- Ditčicu prostriše prama templu božjem,
- a oltar pokriše zgora cilici(j)em.
Tad svi jednim vapjem moljahu govore;
- "Bože, koga u svem kripost svaka more,
- pozri nas odzgore i glase naše čuj,
- ter, ki nas sad more, strahov nas obaruj.
Ti ne daj da ovuj pogibil prime puk,
- puk ovi tvoj, kojuj dat misli ljuti vuk.
- Jakost od tvojih ruk oblomi ovoga
- oružje, strile, luk, ki ne čtuje Boga.
A ne daj da tvoga grada stan primisti,
- i templa ovoga oltar onečisti!
- Svagdan se na nj misti za slavu tvoju tov
- žartja, kono čisti grišnike od grihov.
Vidiš li kako ov po svitu tekući,
- lovi karvavi lov, derući, koljući
- i grade orući? Ti Jerosolime
- ubran čuvajući, da ju ne obime,
Ni mista nje prime, ni blaga njeje, ko
- ne dvi, ni tri zime kupismo, da lit sto
- i još desetkrat to, od ko ti tuj stavi
- puk ovi, ni tad go kad Egipt ostavi.
Ne daj da se izbavi milih sinak mati,
- ter se ne zadavi, ne moguć gledati
- gdino ih vezati svih budu žestoko,
- i bi(j)uć peljati u robstvo daleko.
Nemilostiv toko on jest da grad vazam,
- svih ključi nizoko, ne prašća ni ženam
- da svakim vašćinam za rugo prida jih,
- gdino gleda sajam, gdi vide muži njih.
Ti stegni moć ovih ki svojom žestinom
- nadhode lavov svih sve sile jačinom.
- Ako im ti tvojom vlastju neć zabranit,
- tko je ta ki sobom more se obranit?
Ti nas poni shranit dostojaj se, Bože,
- njih tuj ne ustanit. Kripost tva sve može.
- Tebi se podlože molimo u suzah,
- ne daj da nas slože u tolicih tugah.
Od meči, od uzah, kad si godi hotil,
- i od jacih rukah ti nas si slobodil.
- Ti nas jesi vodil prik mora po prahu,
- onih si potopil kino nas tirahu.
Po tvom jošće strahu, kako obita sam,
- kino ovde stahu, ustupiše se nam.
- Pogledaj poni k nam, Gospodine, sada,
- milost tvu pošlji nam, kakono i tada.
Ufan'je i nada naša sam jesi ti,
- ti ne daj da vlada nami ki s tobom ni.
- Grišni smo, Bože, mi, da milost tva gdi (j)e?
- Puk tvoj ni p'je, ni ji. Pomiluj, upi(j)e.
Pomiluj, tebi je dostojno stvoriti
- milost onim ki (j)e budu ti prositi.
- Mi ćemo t' služiti i dušom i udi,
- zakon obslužiti, pomoć naša budi."
Tako t' ovi ljudi vikahu plačući,
- u takovom trudi li Boga zovući.
- Eliakim tišući njih, reče: "Dim vam ja
- da Bog, vas slišuć, i imit će smiljen'ja.
Poste ter moljen'ja listo ne pustite,
- dilo ponižen'ja svagdan prikažite.
- Nu se spomenite od Mojsesa, vam dim,
- tere dobro vi(j)te koga dobi i čim.
Pride u Rafadim Amalek kralj, hotuć
- da z božjim pukom svim boj bije, uzdajuć
- da je vele moguć oružjem i mnoštvom
- ter da će svih potuć došad na mistu tom.
Ne mečem ni šćitom Mojses dobi njega,
- da molitve hitom, i pobi ga svega.
- Tako će i sega zločinca pobiti
- Bog vaš, ako njega budete moliti."
Pričaše postiti, te riči slišeći,
- i žartja činiti, udilje moleći.
- Vrićišća noseći, po glavi luženi,
- da budu proseći Bogom pohojeni.
Kada ču ognjeni Oloferne taj glas,
- da su zasedeni puti od gorskih staz,
- i da židovska vlas prip(r)avno čeka boj,
- čudi se i starši vas i gnjivan bi zatoj.
I sazvav u dvor svoj amonske vojvode:
- "Tko su", reče, "ovoj ki po varsih hode
- bljudući prohode? Ki gradi? Ka hitrost?
- Mnogi li se plode, mnoga li njih jakost?
Da im(i)ju sminost stati protiv naju?
- Ali našu hrabrost ni sile ne znaju?
- Sami nas ne haju, toliko su smini,
- ter nas ne sritaju s častju kako ini."
To rekši, zapini usta, zube sharsti,
- a njim ti namini zala svake varsti.
- Splete parste s parsti, a glavom pokima
- i od toke garsti zavrati očima.
Svaki jih strah ima gledat ga u lica,
- gdi marmnje meu njima, ter obrazom nica
- stahu, kako ditca kad skulan di: "Quitto!"
- Ter pojamši biča zakrikne sardito.
Parva stanovito glava od Amoniti,
- Akior, uhilito poča govoriti:
- "Hti(j) se dostojiti slišat, gospodine,
- jer ću ti praviti od togaj istine.
Ni bo tribi hine da k tebi donesu,
- ni stvari ke ine, nego keno jesu.
- Puka strane te su, ki s zemlje kaldejske
- k zemljam pride ke su mesopotamejske.
Jer slave nebeske Boga sebi obraše,
- ostaviv boge ke otci njih čtovaše.
- U Karah počaše tada pribivati,
- jednoga kad jaše Boga virovati.
I pokol stiskati glad mnogi ja vas svit,
- taj puk pojde stati, dvigši se, u Egipt.
- Gdi sta četarsta lit i bi toko množan,
- da nitkore sbro(j)it njega ne bi možan.
Egipski premožan kralj nima jur mira,
- da taj puk pobožan toko se razšira.
- Ter ga tako stira rabotom parteći,
- da on jur ponira od truda hodeći.
Zato se moleći vapiti k Bogu ja,
- Bog njega mileći, Egiptu rane da.
- Kada, da idu tja, Egipt jim dopusti,
- tad saržba Božja sta, nevolja popusti.
Da jer se uzgrusti kralju od Egipta,
- na njih ti pripusti, li da jih pohita,
- pohitav uplita, koko bude moći,
- trudom brez izvita, u dne ter u noći.
Tad Bog svoje moći skazav, ki bižahu,
- posla jim pomoći, jere se bojahu.
- Nakraj mora stahu, more se rastupi,
- puk po suhu prahu naprida postupi.
Za njimi pristupi kralj svimi silami,
- more ga obstupi i pokri vodami.
- Zamisi s kolami ljudi, konje, meče,
- kopja s korugvami, nitkor ne uteče.
A kad puk proteče kroz Čarljeno more,
- k pustinjam priteče od Sinajske gore:
- voda ku ne more od gorčine piti,
- slatka bi i more svak je se napiti.
Četardeset liti s nebes jim dažji man,
- kruh, kim se nasiti, beruć ga svaki dan.
- Na koju godi stran sobom obratiše,
- sela, grade i stan prez boja dobiše.
Jere se arviše za nje vazdi Bog njih,
- nigdar ne izgubiše, ner kad grih sape jih.
- Kad bo bogov tujih pri(j)aše ostaviv
- Boga svoga, Bog svih podloži pod svoj gnjiv.
Niki mart, niki živ u hlapstvo idiše,
- niki sve izgubiv plačan ostaniše.
- Opet jih varniše Bog u parvo stan'je,
- kada jih vidiše čineći kajan'je.
Po njega smiljen'je kralju Kanane(j)u
- daše rasčinjen'je i još Jebuse(j)u,
- i s njim Fereze(j)u, i Eteju toje,
- Eve(j)u i Amore(j)u kraljem još tokoje.
Sva mista njih koje godir gdi imihu
- učinivši svoje, u miru živihu.
- Dobrosrićni bihu vazda der do vika,
- dokol ne padihu u prezpravdja nika.
Ni jošće velika svitlost, obhode svit
- vrimena selika, svaršila vele lit,
- da je zaveden bit puk ovi i živil
- u strane tujih mist, jer biše sagrišil.
Pak se je obratil k Bogu svom, i Bog njih
- jest jih oslobodil od uze protivnih.
- I u mistih ovih, povarnuv se, leže,
- ter u rukah svojih Jerosolim darže.
Sada, ki teg teže, mili gospodine,
- jeda j(i)h grih steže, izuvij istine.
- Jer ako krivine ke jesu dilja kih
- Bog se ne pomene da jur pomože njih,
Pojdimo najti jih, komu su zgrišili,
- Bog će pridati jih tudje tvojoj sili.
- Ako l' prevridili nisu svomu Bogu,
- moć sa hitri dili njih ti ne premogu."
Tako po razlogu besidi Akior,
- da razlog pod nogu postavi nerazbor.
- Jer vidit bi ukor ovo vezirom svim,
- čude se da opor može tko biti njim.
I razsarjeni tim jaše mislit on čas,
- da ga obvargu zlim, da ga zgube danas.
- "Tko je", riše, "ov pas ki vo mni da neće
- puk oni, zgledav nas, obratiti pleće?
I na gori steće da će osiditi,
- da će ne bižeće protivit nam smiti?
- Ki ni piš hoditi, ni na konju sidit,
- ni se zna šćititi, ni meč u boj nosit.
Pojmo jih zatirit ali jih poklati,
- ako se budu rit. Tada će poznati
- ča se je rugati, hinbeni Akior,
- kad i njim metati budemo s ovih gor.
I vas ž(i)dovski dvor vidit će da je bog
- Nabukodonosor, ki (j)e toliko mog,
- a ne Gog ni Magog." Tako se sarjahu,
- tako žegući rog na njega marmnjahu.
Piše ti na prahu i po salbun si(j)e,
- ki se oholu bahu svit dat usiluje.
- Jer on ne slišuje nauk od istine,
- ki se uzvišuje u slavi tašćine,
Pravdu pogarjuje, ljubi vuhavšćine.