Žalost (Kamov)/XII.

← XI.

Žalost, XII. autor: Janko Polić Kamov

XII.

Danas sam nakon toliko dana bio opet u školi. Drugovi su mi postavili nekoliko pitanja koja su me manje zbunila, nego što me sada zbunjuju moji odgovori.

Jedan me kolega zapitao: "Da li je tvoja sestra imala zaručnika?"

Ja sam rekao: "Jest!" — makar nije imala.

Drugi me zapitao: "Od koje je bolesti umrla tvoja sestra?"

Ja sam dugo i dugo pleo, i nisam nikako mogao reći: "Od jektike".

I ja ovoga ne razumijem. Meni se čini da bi moja sestra bila među mojim kolegama manje cijenjena, i ja bih se morao stidjeti radi nje, ako bi oni doznali da nema zaručnika. Jer djevojka koja nema zaručnika ili je ružna ili je glupa... A jektika je sramotna bolest, kao što je i riječ "jektičar" pogrda. Tako mi zovemo jednog profesora koji je ružan, koji se uvijek srdi i dijeli treće redove i za koga je jednom rekla pokojna sestra da bi mogla prije poljubiti njegova psa — buldoga, nego njegova gospodara.

Sve me uopće zbunjuje, i ništa ne razumijem. Ja sam mislio da će mi neobično laskati, kad će mi drugovi reći: "Kako si plakao" (na pogrebu je bio Ferko i toliki drugi), i "Kako ste ju vi (braća) ljubili!" A meni laska daleko više, kad mi drugovi kažu da su za njom ludovali mnogi Milanovi kolege, a profesor Jarić da je naprosto poludio za njom.

Da, meni sada laska više, kad mi se kaže da je sestra bila lijepa, no da mi se kaže da je bila — dobra.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Ne. Ništa ne razumijem. Danas sam dolazio s Ferkom kući i on mi je pripovijedao, kako je to bilo, kad mu je ono umro otac. On je tome davao osobitu važnost i gledao nekako prezirno na mene, kao da sam ja neiskusniji i djetinjastiji od njega.

Htio sam mu reći, a nisam mu rekao, da on — koji pokazuje prstom... nije zaslužio da mu umre otac, kao ni prvi red. Za njega obično ide profesore moljakati njegova majka i to ga spašava. Jer njegova je majka vrlo lijepa. Ferko mi je još rekao: "Alaj si plakao!" — i mene to sada zastiđuje. On mi se zacijelo ruga i on me omalovažava. Hoće da kaže: "Šta je to, molim te, sestra... naprama ocu!"

Uostalom, na njemu se sada ništa ne vidi od žalosti, makar ima tome samo pola godine. A hoće li se to na meni vidjeti? Vidi li se to još na meni?

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Nisam danas bio u školi pitan. Profesori imadu prema meni obzira. Neće ni sutra. Ali za koji dan... Ja moram sada sve nadoknaditi, učiti, bubati... Iz tri predmeta moram ispraviti drugi red. Proljeće se primiče kraju... A da ne dobijem ni popravka? Zašto ne bi išla za mene moliti moja majka? Ili — moja kuma? Ona je ljepša. Moja majka — uopće — nije lijepa.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Noćas sam snivao o svojoj kumi i o svojoj sestri. Kuma je bila onakova, kakva je i danas, a sestra onakova, kakva je bila odavna, kad je ja nisam poznavao.

Danas je o objedu pripovijedala majka da je snivala o sestri. I Joso. Ja sam šutio. Majka je zapitala mene i Milana: "Zar niste vas dva baš ništa snivali o njoj?"

Milan je slegnuo ramenima. Zašto je to pitanje mene smelo i zbunilo i zašto sam slagao gledajući u tanjur rekavši kratko: "Ne!"

Čini mi se da svoju majku volim sada daleko manje no što sam je volio, i da ona na mene gleda onako, kako je gledala na braću, kad nisu mogla ili htjela plakati. Ja više nisam njezino mezimče. Sada mi je, čini mi se, mnogo bliži — Milan...

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Danas je majka opet rekla i meni i Milanu: "I vi niste baš ništa snivali o njoj?"

Ja sam, naprotiv, vidio pokojnu sestru još dva puta u snu i uvijek je bila onakova, kakvu sam oplakivao i cjelivao u salonu.

Zašto o tome ne mogu da pripovijedam?

Zašto ne osjećam potrebe i nemam volje da makar što slažem i da tako utješim svoju majku?

Ja više ne bih mogao plakati na njezinim grudima.

Ja sam zlovoljan.

Sutra moram odgovarati iz tri predmeta, a ne učim ništa. To jest učim, ali ne razumijevam onoga što čitam. A ne mogu više zamoliti svoju majku da ide moliti za mene.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Profesori mi rekoše da ću dobiti drugi red. Ja sam žalostan. To je danas i majka primijetila i sućutno rekla: "Šta ti je? Ti si se nakon sestrine smrti posvema promijenio..." I poljubila me u kosu.

Kako to ona tumači? Hoće li me ona bar braniti pred ocem, ako donesem svjedodžbu drugoga reda?

Ja mislim da hoće... Ona je toliko ljubila pokojnu sestru i — mene.

I — ja...

Punat, u travnju 1909.

Povratak na vrh stranice.