Žalost (Kamov)/VII.

← VI.

Žalost, VII. autor: Janko Polić Kamov

VIII. →

VII.

Odar napraviše prizemno. Danas, po objedu, vidjeh pokojnicu. Preko lica joj veliki, bijeli veo, čini se, radi muha. Susjedi — same žene — dolaze, škrope je vodom i šapuću. Mole i govore. Ne mogu razabrati o čemu. Soba miriši, uistinu zaudara, po vosku. Sestrino je lice čvrsto stisnuto, usnice joj se posve utanjiše ili izblijediše, tek ih se ne vidi. Namrštena je. Ne smije se, a to je dobro, jer "paprika" veli: "Mrtvac koji se smije taj zove nekoga da ga slijedi..." Mene se sve to nikako ne doima. Sunce je isto onako jako kao juče, isti žamor na ulici, sve isto, samo miris drukčiji. Boli me želudac. Majka nas je poslala, bolje prisilila da poljubimo sestru. To je valjda najstrašniji momenat u mom životu. Poljubiti ono lice bez krvi, bez mesa, bez topline! Tko je ono?... Ja sam sada porazno hladan. Jedva se dotakoh usnama, pošto je prije dirnuh nosom. I majka koja nas je natjerala na to izgleda sada strašna, nesmiljena i odvratna, kao da ni nije majka. Ni sestra nije sestra. Ja bih je tako mogao gledati (kad bi me prisilili) do sudnjega dana, a da ne bih ni jedne jedine suze prolio. Ona je tako hladna da je i meni zima. Ja, dapače, sumnjam da je ono tamo i bila moja sestra, da sam ikada imao sestru; sumnjam da je ono tamo uopće bilo živo... Ja bih "ono tamo" gledao možda ljubopitno, da mi ono nije sestra... to jest da se ne bojim da će tu ljubopitnost i samo ljubopitnost, opaziti i drugi...

Ja sam zlovoljan.

Kako sam toplo, kako čuvstveno, kako bratski žalio svoju sestru jučer, dok je uz mene bila moja čista, mirisna i prekrasna kuma, a ne ove prljave, iskrivljene i žute babe, što zaudaraju ko znojne čarape. Sve su mi pokvarile i plač; nemam ni za što više volje — ni za žalost...

I majka je danas ružna, suha i navorana, i sva je pomodrjela. Baš kao i one babe... Kako je bio drukčiji onaj cjelov jučer. I sad još vidim svoju kumu — kao sinoć... Ja ljubim nju, nju i samo nju. I nikoga više.

Jer sestre — nemam više.

Došuljao sam se u salon. Mračan, vlažan, tih. Na divanu se nešto pomaklo. Joso! Turio je žurno rubac u džep i izašao.

Ah!

On je plakao da ga nitko ne vidi! I on. Meni se dakle neće moći rugati; ja nisam dijete. I Joso je dakle ljubio sestru više negoli ja. On se usiljavao da ne zaplače pred drugima, da se ne pokaže. Ja sam se usiljavao plakati da se pokažem.

Bože! Bože!

Jesam li ja baš jedini griješnik? Ni jedne suze ne prosuh baš poradi sestre. Svi su je ljubili i ljube je i sad više od mene. Jer ja tu, na osami, gdje me nitko ne vidi, ne mogu plakati. Ne mogu!

Bože! Bože!

Dozivam u pamet njezino lice, ali zaludu! Glupa glavo! Nisu mi zabadava govorili da nemam memorije. Zaludu turam lice u šake, u fotelj, na divan, zatvaram oči rukama, laktima... Ništa. Ja sam zaboravio na lice svoje sestre... A ona me je nosala, češljala, presvlačila. Kad sam bio bolestan, ona mi je čitala... Kad sam bio malen, ona mi je pripovijedala. Bila je lijepa i rumena. Oči joj se nikada ne smijahu i uopće se rijetko smiješila. Kad bih je pratio u grad, muškarci se ozirahu za njom. Svi su je ljubili, i ja sam se ponosio njom. Svi su govorili da je vrlo lijepa, i ja sam je ljubio...

Zaludu! Ne mogu da je sada zamislim onakvu. Ono tamo na odru, ono je sve poremetilo. One babe, one su sve pokvarile. Onaj cjelov, onaj je sve uništio. Tamo su na zidu fotografije. I ona je tamo. Ovo je posljednja, ali na ovoj nije dobro pogođena, i fotografija je loše ispala. (To je fotografirao brat.) Na ovoj tu je naprotiv onakova kakvu je ja, istina, ne vidjeh, ali na njoj je toliko nalik na onu koju sam ja poznavao: tu je u kratkim suknjama, djevojčica. Tu je baš onakva kakvu sam ljubio i koja je mene ljubila. To je ona. Ovu i sada ljubim, za ovom i sada plačem — plačem od srca, toplo, bratski i — nitko me ne vidi i nitko neće to nikada saznati...

Moja mala, moja dobra, moja lijepa sestrice. Ja ljubim tvoje prosute kose, tvoje velike oči, tvoje ozbiljne lice... I tvoje gole nožice i kratku suknjicu. I tvoje male ručice i sitne jamice... Moja mala, moja dobra, moja lijepa sestrice.

Gledaj, gledaj! Sami smo, i svejedno plačem onako od srca kao jučer, kad mi je kuma ovijala oko vrata svoj crni i široki i laki rukav... (ona te je tako ljubila), i nitko ne će za to saznati, i nitko ne smije za to znati. Bog vidi i ti čuješ, jer si ti sada gore, kod dobrog boga, dobra moja sestrice...

Sve. Sve. I tvoje koljence, i tvoji prstići, i tvoje cipelice... Sve. Sve... I tvoj medaljon, što ti leži na tvojim svetim i toplim grudima. Nikoga nisam tako ljubio i nitko te nije tako ljubio!

Ja plačem. Svu ću te okupati u suzama, svu ću te utopiti u plaču. Moja je žalost velika, moja ljubav još veća...

Bog vidi — ti znaš — i drugi nitko. Nitko.

Sljedeća stranica→