Žalost (Kamov)/III.

← II.

Žalost, III. autor: Janko Polić Kamov

IV. →

III.

Oca sam očekivao s velikom ljubopitnošću. Hoće li on plakati? Otac je dosta star, prosjed i ozbiljan. Nikada se ne šali. Ako se igramo, on onda kaže: "Zašto ne uzmete u ruke školsku knjigu?" Koliko nam je puta rekao da nismo već djeca i kad ćemo postati ozbiljni? "Ja sam, rekao je meni, u tvojim godinama radio već u kancelariji, a ti plačeš, ako ti dadem prepisivati najkraće pismo". Naš je otac uopće strog i pristojan, on kažnjava pogledom i šutnjorn.

No majka mu je već više puta rekla: "Ti njih (tj. nas) ne ljubiš, ni oni ne ljube tebe".

Kako će se sada on držati?

Ulazi s popom. Mrk je i zlovoljan. Obrve mu se ježe, brada mu se trese; usne mu stisnute, usta raširena. Ja sam se njega oduvijek bojao, sad ga se bojim još više. Pokojnu je sestru volio najviše, jer je bila najozbiljnija i najtiša. Sada ne gleda ni u koga, mene je samo kratko ošinuo pogledom, kao da sam mu kriv. Strašan je. Ide čvrstim koracima i sve se sobe tresu. Šešira nije skinuo. Ja ga se bojim.

Da zaplačem sada, bogzna, bi li me on grdio? On mi je toliko puta rekao da sam tvrdoglav, prokšen, razmažen, da me je majka iskvarila, da plačem za svaku tricu kao dijete i da nisam ni muško. Zato ga ne ljubim. Ja ga se bojim i štujem ga.

Stao je kod postelje. Vidim mu pleća. Zgrbio se. Šešir je bacio na fotelju. Pop nešto šapće i pravi neke znakove. Otac se ne miče. Dokle će stajati tako? Tko je on?

Gle ga! Okrenuo se, zarumenio i uhvatio za kose. Kašalj ga guši. Lice mu je mokro, čini mi se od znoja. Bacio se na fotelju i zgnječio šešir. Novi šešir. Rida.

Ono je — on! Dakle, ipak! I on — plače. A mene je grdio... Meni se rugao. A on, eno, čupa kose i udara se po glavi zgrčenim šakama. Tako! Tako!

Pop ga tješi. Otac nije strašan. Ja ga se ne bojim. On se guši od kašlja i plača. Tako! Tako!

Radi li on tako, jer ga boli ili — "samo tako"? — Da se pokaže? Nije li on uvijek bio ozbiljan "samo tako"? Da se pokaže...

Sljedeća stranica→