Žene drage, poštentajte
ter me malo poslušajte,
ništo ću vam dat na znanje,
oh, kako j' lipo dugovanje.
Došlo j' zvire iz priko mora,
ima svitlost kako zora,
da bi je neg prijeli v ruke,
bele budu kako od muke.
Ni veliko nit malahno,
po životu pol golahno,
povsud išče smilovanje,
oh, kako j' milo dugovanje.
Koti ditel ima glavu,
nit će sjena, nit će travu,
pod trbuhom nosi krila,
ravno stoji kako strila.
Nit je riba, nit je ptica,
okruglo je kot divenica,
žita neće nit pšenice,
samo mesa prez košćice.
Navrh čela oko nosi,
okulare gusto prosi,
vse bahato razgleduje,
vsak se čuvaj, nazvistuje.
Kad se gladi, narastuje,
rep kot macan podiguje,
henjat neće od naglosti,
neg da splače u dragosti.
Vsakojake zna meštrije,
štimam ništo i coprije,
ar iz mala velik biva,
a z velika mal dospiva.
To je čudno, ne zna farbat,
a podponom tako malat
da človika u životu
vsim će zgodit na sramotu.
Med ženami rad prebiva,
u njih krilu rad počiva,
zna se lipo priložiti,
vsakoj more ugoditi.
Malo mesta potribuje,
u tesnoči rad buduje,
on ne mari dneva svitlost,
vazdar voli noćnju tamnost.
Drage žene, rad bih znati
ćete li se smilovati,
ovo zvire dojt gledati
i med sobom obdržati.
Tako lipo je stvoreno,
bit vam hoće prec ljubleno,
drugač v sebi nima jada,
neg da voli ka je mlada.
Istina je, triba čuvat,
na gol život ne dopuščćt,
ar se rado će napuhnut
da i koža mora puknut.
Z čistim mesom ga hranjujte
ter za Boga ne otrujte,
ar ga potlam ne b' dobiti
nit moguće ozdraviti.
