Zasve jer od vele

Zasve jer od vele autor: Hanibal Lucić

Zasve jer od vele vridnosti se broje
   Mnozi koji žele sarce mi dat svoje,
   Sarce se li moje prignuti ne rači,
   neg njih i tokoje prošen'ja njih tlači.
Da jere od svita sve dike, sva blaga,
   Vridnostju nathita tva lipost pridraga,
   Evo me primaga ljubav kâ pod sobom
   vas ov svit podlaga, da venu za tobom.
K tomu je velik broj izvarsnih kriposti
   Pridružil se k tvojoj anjelskoj liposti,
   Toga mi cić prosti kraljem tko se zove,
   Tvoje dar milosti volim neg njegove.
Pače volim tvoja raba kupovita
   Biti neg gospoja svim kraljem od svita.
   Onda mi dan svita, po raju onda grem,
   Kad tebe, od mita sokole, gdi nazrem.
Kadli te s prozora ne viju dan koji,
   Sarce do umora bolno mi ustoji,
   Pamet se jer boji, sunce ali zora
   Da mi te posvoji spustiv se odzgora,
Ali koja druga rumena i bila,
   izašad iz luga zelenoga, vila.
   Ako je kâ bila, ali će biti ta,
   Da bi ju raznila po gori zvir ljuta
Tako da nje tuga sve druge načine
   Nadajde od tuga i svake gorčine,
   Neka bi sve ine daj tada pozabil,
   Sokole, lovine, ter mi se dovabil.
Sve ine ostavi, moj cvite izbrani,
   A polag ljubavi moje se nastani,
   Kâ ti se ne brani, pače ću reć veće:
   kâ se tebi hrani, kâ ti se nameće.
Budi lipa veće od sunca koje sja,
   Li te ljubit neće nijedna kako ja,
   Kâ neću pokoja nigdare doteći,
   Dokle da sam tvoja ne budeš mi reći.