Zamukni sva hvala tihoga slavica
i sva čas ostala letuštih jur ptica;
zamukni sva slava po moru ka slove,
sirena gizdava pojući kad plove,
ar slišam i vidim da glasom nî druga5
toj vili ku slidim kako sve nje sluga;
ni nigdar bî čuven ni će bit lipši glas,
ni toli još ljuven da ima veću slas.
Narav se začudiv sam sebe prikori
er, velmi sve trudiv, takmen glas ne stvori.10
Nu nije zemaljski ni na ov svit stvoren
ner s nebes anđelski, rajom je uzoren;
ter bi dan toj vili, umrli da znaju
ku milos Bog dili prid sobom u raju,
da se svak uteče i sili k njemu doć15
i u svem da reče prem svasma saj svit oć.
|
|
Stari pisci hrvatski, knjiga 33, Džore Držić: Pjesni ljuvene, JAZU, Zagreb 1965., str. 19-20
